Biljana Grbović o priručniku za roditelje: Kako da naša deca postanu divni ljudi

Svi žele da budu dobri roditelji, ali ih niko ne uči tome – imaju samo sopstveno iskustvo. Zato je prava dragocenost kada se neko poput naše sugrađanke Biljane Grbović bavi roditeljskim temama. Biljana je majka tri ćerke, dugi niz godina je radila kao učiteljica, da bi potom osnovala novosadsko Udruženje roditelja „Matica“ kroz koje se uspešno bavi pitanjima roditeljstva i ličnog razvoja. Knjiga, tj. priručnik za roditelje „Volim što sam rodila baš tebe, baš takvu, baš takvog!” je izrasla iz njene želje da svoje iskustvo i znanje pretoči u praktične savete koje će pomoći roditeljima da odgaje dobre, samostalne, tople i srećne ljude. Da ne bi to samo bila slova na papiru – ovaj priručnik je oživljen ilustracijama Nevene Silaški.

Koji je bio pravac razmišljanja i rada na knjizi?

– Moja ideja je da napravim savetnik za roditelje, knjigu koja će stvarno nešto promeniti. Ono što sam priželjkivala je promena ponašanja roditelja u praksi. Želim da ova knjiga ne bude jedna od onih koje kupe prašinu, nego da se pohaba od upotrebe. Slike imaju za cilj da pomognu roditeljima da bolje razumeju kako treba da postupe, da od njih napravimo očevice uspešno razrešenih situacija. Ideja mi je bila da taj prizor imaju pri ruci onda kada njima zatreba. Slika lakše ostane u našoj svesti i lako se prizove.

Koji uzrast ova knjiga obuhvata?

– Kada se gleda ovakva vrsta literature najviše ima knjiga posvećenih bebama i deci do dve godine. Posle toga je drastično manje, zato sam želela da obuhvatim upravo taj period od druge do osamnaeste godine.

Koje su teme obrađene?

– Obrađeno je 24 teme: od toga kako da se samostalno igra, obuče, jede, ustaje i leže na vreme, do toga kako da se vaspita dete da ne bude samokritikujuće prema sebi i kako da s decom razvijemo tople i bliske odnose. Naravno ima i poglavlja koja su posvećena školskim temama, jer to je važan period u dečijem životu.

Kako da sa decom uspostavimo tople i bliske odnose?

– Primarno je da naučimo da volimo naše dete takvo kakvo ono jeste sada, sa svim njegovim slabostima, greškama i nerazvijenostima... Ne bi trebalo da ga kritikujemo i da imamo nedostatak vere da ono neće uspeti da to prevaziđe. Ljubav je uvek prihvatanje! Kada nešto napadnemo kod deteta to je odbijanje i zato kako kažu psiholozi ne treba kritikovati dete, nego postupak. Međutim i kada kritikujemo postupak, dete, ipak, to primi lično i ono tada dobija poruku suprotnu od ljubavi – poruku neprihvatanja. Moguće je i bez kritike imati vrlo diciplinovanu decu, jer kada uspemo da uspostavimo taj mehanizam, koji je objašnjen u knjizi, a koji govori o tome kako dete funkcioše odgovorno i samostalno, a da pri tome ima utisak da su roditelj i ono na istoj strani, onda nema čestih sukoba, nema igara moći, nema mnogo ljutnje i ljubav dobija šansu. Tada imamo bliske odnose s decom i imamo odnose razumevanja dve duše – objasnila nam je Biljana Grbović.  

Knjiga počinje sa jednom celinom koja se retko nalazi u ovakvim knjigama – kako deci nahraniti dušu? Da li možete nešto više da nam kažete o tom vašem pristupu?

– Prihvatanje i ljubav prema sebi kod deteta, zatim zauzimanje određenih mentalnih stavova prema životu, prema drugim ljudima, prema sebi samom – priznaćete da se ovakve teme često ne povezuju s roditeljstvom. Bavimo se obično socijalizacijom, razvijanjem intelekta i komunikacijskim osobinama, preuzimanjem odgovornosti, a razmatranje svega onoga što se odnosi na dušu – toga jednostavno nema.

Kako se hrani dečija duša?

– Dečija duša postaje nahranjena, kada se u nju spusti semenka želje da ono počne da traga za smislom, za ispravnim životom, za pružanjem ljubavi ljudima oko njega... Da bi se to moglo postići bitno je da u ranom detinjstvu postoji neko ko u sebi poseduje toplinu i ko shvata da mi nismo samo naša koža i naše kosti, nego mnogo više od toga, znači da ima tu vrstu vertikale u sebi. Osoba koja će dete prihvatati i voleti baš onako kakvo ono jeste sada sa svim njegovim vrlinama i manama.

Da li je bitno ko je ta osoba?

– Ta osoba može da bude bilo ko iz okoline deteta: roditelj, baka ili deka, neko od rodbine... Lepo je da ih ima više, ali je sasvim dovoljno da postoji jedna. Ako ta jedna osoba s detetom razgovora sa tog nivoa svesti, razgovara o svetu koje dete okružuje, onda će njeno prisustvo u životu deteta dati toplinu i nahraniti mu dušu. Ta vrsta perspektive će detetu postati sasvim prirodna, tako da ono neće imati potrebu da se suprotstavlja načinu kako je život postavljen, manje će ga opterećivati nepravda, lakše će ostati na pravom putu. Uspeće da razvije toplinu u sebi, neće biti egocentrično, odnosno biće usmereno ka zajednici i biće sposobno da pruža i prima ljubav. Biće srećno.

Marina Jablanov Stojanović