Глумица МИРКА ВАСИЉЕВИЋ проговорила о снимању НАСТАВКА серије „ЉУБАВ, НАВИКА, ПАНИКА”: „Никола Симић није више са нама, али би било фер да кажемо да је Мића отишао на пут”
У кулинарском шоу програму „Kомшилук”, који се на Kурир телевизији емитује радним данима од 11 и 23.10 часова, уз Радомира Рашу Влачића и Наташу Аксентијевић, као водитељку гледамо и глумицу Мирку Васиљевић, која нам још једном показује велики таленат пред камерама.
Реч је о телевизијском кулинарском такмичењу „комшија“, односно парова који су спремни да у тиму открију свој начин припреме јела, мотивисани наградом, уз дружење оних који, поред кувања, воле и игру. Мирка Васиљевић у разговору за „Дневников” ТВ магазин открива да ли јој се допала идеја да се поново нађе пред камерама, будући да је још као дете имала прилику да се опроба у водитељском послу, као полазница једне београдске школе за таленте.
– Радила сам две или три дечије емисије дужи временски период и било ми је врло интересантно. Почела сам као мали манекен, а онда добила шансу да водим дечију емисију. Више ме је инспирисало водитељство од манекенства и некако сам се боље осећала у тим водама: могла сам да испуним креативност, идеју, маштовитост и имала већи контакт са људима.
Наравно, не може да се пореди када си дете и када дођеш у неке зрелије године па схваташ озбиљност посла. Сада, када ме позову за водитељство, прво ме то врати у ту емоцију и период када сам била дете, а онда, наравно, размишљам о томе да ли себе видим у том пројекту.
Јер, када добијем позив за неки посао, волим да се осамим и да себи поставим интимна питања и саслушам одговоре које бих себи дала. Ако су позитивни, улазим у тај пројекат, јер знам да ћу дати максимум и бити посвећена послу – прича глумица на почетку интервјуа за наш лист.
Шта је било позитивно у „Комшилуку” па сте одлучили да прихватите позив?
– Оно што ми се допало у „Kомшилуку” јесте то што је јако динамичан шоу. Није то само такмичење у кувању, већ има доста и међуљудских односа, а садржи и квиз, уз тај спонтани део емисије који креирамо ми, домаћини тог шоу-програма. Мастершеф Раша Влачић апослутно је задужен за кување, рецепте, протокол, процедуре, а колегиница Наташа Аксентијевић и ја смо више за забаву, да испричамо нешто о рецептима, забавно и занимљиво. Зато ми се и допало - јер није класичан такмичарски шоу-програм, већ могу нешто о кувању да научим.
Испоставиће се, тај шоу дао вам је могућност да наставите пут ка водитељству, будући да сте летос радили и подкаст „Драги Браво”. Да ли бисте волели да се опробате у некој ауторској емисији?
– Тај подкаст је кренуо и пре „Kомшилука”, али како je цела екипа која стоји иза тог пројекта имали много журки и догађаја које организују у оквиру пројекта „Драги Браво”, који нас враћа на почетке двехиљадитих, подкаст смо ставили на паузу, а када су оформили озбиљан тим, наставили смо са снимањем. Имали су идеју да ураде једну сезону од десетак емисија па да виде како ће то код њихове публике проћи, која је многобројна, Богу хвала. Та два подкаста која су приказана лепо су пропраћена и дочекана, тако да су одлучили да ураде за целу годину, а не само десет емисија. Глума је део мог крвотока и ја сам 20 и нешто година пред камерама, јер сам и као дете имала прилику да се појављујем на телевизији, што кроз рекламе, дечије емисије, ревије. Моје име постало је препознатљиво захваљујући глуми, а имала сам разне ангажмане и улоге. Највише бих волела да моје име и даље остане упамћено по улогама, јер је то нешто у чему се најпријатније осећам. Сваки водитељски излет који направим деси се само ако осећам у том тренутку да треба да га радим.
Инстаграм није моја шоља чаја
Иако сте на сцени толико дуго, тек недавно сте одлучили да отворите Инстаграм налог. Због чега сте се дуго опирали појављивању на друштвеним мрежама?
– Друштвене мреже нису „моја шоља чаја“. Никада их до сада нисам користила. Ја сам од великих глумачких имена учила посао - од Николе Kоја, Секе Саблић, Весне Тривалић, Љубише Самарџића... Они су ме учили да приватно треба да буде приватно, а јавно онолико колико сматрате да је у домену културног. Јесте се време мало променило, али ја сам све те савете и постулате како треба да се води живот ако сте препознатљива личност, добила од великих имена. То сам још као дете усвојила црвеним словима у својој глави и тога се и дан-данас држим. У интервјуима причам о приватном колико сматрам да је у домену културног, приватно задржавам за себе, а мој круг људи треба да буде само мој. Зато сам увек и бежала од тих мрежа, јер су се косиле с тим стварима које сам од њих учила. Међутим, разне савете сам добила да ми је то најбржи, најлакши и најквалитетнији пут да будем у комуникацији са својом публиком, да им се на неки начин захвалим што су ту уз мене. Kада сам дошла до тога да ми се више пословних ствари отвара, рекла сам себи да је ово можда прави тренутак за Инстаграм, да својој публици могу да представим нешто ново из свог посла. Како нешто не бих препустила случају, оформила сам тим људи који се разуме у друштвене мреже. Публика заслужује да добије што квалитетније видео-снимке, фотографије, информације и приступе ка мени.
Занимљиво је да се и после скоро 20 година серија „Љубав, навика, паника” и даље гледа као да је данас изашла. Да ли је привилегија што са 34 године можете рећи да сте глумили у сад већ култном пројекту, који нас и данас као друштво очигледно добро илуструје?
– Нисам свесна тога ни данас, а нисам била ни тада, када смо снимали. Нисам била свесна шта стварамо и правимо, мада, тада сам имала свега 14 - 15 година, а после тога смо још две године играли истоимену представу. Свашта ми се у животу од тада издешавало. На крају крајева, много сам зрелија него што сам била тада. Kада видим да ми другари моје деце шаљу разне поруке или да се неко снима са скечевима из серије, те ме просто освесте колико та серија и даље живи. Апсолутно је то привилегија. Имала сам велику срећу да, не само у тој серији, већ и другим пројектима - „Ми нисмо анђели 2”, „Јесен стиже, Дуњо моја”, „Мирис кише на Балкану”, као неко ко је почео као дете, добијам главне улоге и радим такве пројекте. И то, ипак, у време када се радило стварно другачије. Знало се ко и колико ради, како се ради, а резултат је то колико смо праћени. Све те серије и филмови који су се тада радили и даље живе, јер није тада било хиперпродукције као данас. Једна епизода се снимала много више дана. Више је било посвећености ка пројекту. Данас је све брже и инстант, другачије. Стварно сам имала, у шали волим да кажем, више среће него памети, да радим у време када се мало другачије радило, а да опет останем у том послу.
Kако би породица из серије „Љубав, навика, паника” изгледала у данашњим условима, уколико би се поново снимала?
– Мислим да би међуљудски односи остали исти. Чим то опстаје и дан-данас, то негде говори да смо погодили и српски менталитет и духовитост и шарм и да смо то радили на симпатичан начин. Нажалост, Никола Симић више није међу нама, али сигурно је у нашим мислима и живи с нама и кроз све своје улоге које је играо и репризе које се дају. Сва остала екипа је ту, тако да би можда било највише фер да направимо наставак тако да у сценарију пише да је Мића отишао негде на пут и да чекамо да нам се врати.
Недавно сте имали премијеру нове представе у Академији 28 „Мамбо Италијано”, која на црнохуморни начин проговара о љубавном троуглу. Шта је то још веће и луђе од љубави што се јунацима, према најави, дешава?
– Веома сам поносна на целу екипу, јер је вођена Слободаном Скерлићем, који је озбиљни и позоришни и телевизијски редитељ. Месец дана смо имали озбиљне пробе. Представа је смештена у Италију, седамдесетих година, тако да је костим другачији од онога што данас имамо прилику да виђамо. Свака сцена је на некој другој локацији. Мој лик, Ђована, све их спроводи кроз радњу. Самим тим што је на сцени са човеком кога налази и у кога се заљубљује на путовању, представља црни хумор.
Владимир Бијелић
