Glumica MIRKA VASILJEVIĆ progovorila o snimanju NASTAVKA serije „LJUBAV, NAVIKA, PANIKA”: „Nikola Simić nije više sa nama, ali bi bilo fer da kažemo da je Mića otišao na put”
U kulinarskom šou programu „Komšiluk”, koji se na Kurir televiziji emituje radnim danima od 11 i 23.10 časova, uz Radomira Rašu Vlačića i Natašu Aksentijević, kao voditeljku gledamo i glumicu Mirku Vasiljević, koja nam još jednom pokazuje veliki talenat pred kamerama.
Reč je o televizijskom kulinarskom takmičenju „komšija“, odnosno parova koji su spremni da u timu otkriju svoj način pripreme jela, motivisani nagradom, uz druženje onih koji, pored kuvanja, vole i igru. Mirka Vasiljević u razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin otkriva da li joj se dopala ideja da se ponovo nađe pred kamerama, budući da je još kao dete imala priliku da se oproba u voditeljskom poslu, kao polaznica jedne beogradske škole za talente.
– Radila sam dve ili tri dečije emisije duži vremenski period i bilo mi je vrlo interesantno. Počela sam kao mali maneken, a onda dobila šansu da vodim dečiju emisiju. Više me je inspirisalo voditeljstvo od manekenstva i nekako sam se bolje osećala u tim vodama: mogla sam da ispunim kreativnost, ideju, maštovitost i imala veći kontakt sa ljudima.
Naravno, ne može da se poredi kada si dete i kada dođeš u neke zrelije godine pa shvataš ozbiljnost posla. Sada, kada me pozovu za voditeljstvo, prvo me to vrati u tu emociju i period kada sam bila dete, a onda, naravno, razmišljam o tome da li sebe vidim u tom projektu.
Jer, kada dobijem poziv za neki posao, volim da se osamim i da sebi postavim intimna pitanja i saslušam odgovore koje bih sebi dala. Ako su pozitivni, ulazim u taj projekat, jer znam da ću dati maksimum i biti posvećena poslu – priča glumica na početku intervjua za naš list.
Šta je bilo pozitivno u „Komšiluku” pa ste odlučili da prihvatite poziv?
– Ono što mi se dopalo u „Komšiluku” jeste to što je jako dinamičan šou. Nije to samo takmičenje u kuvanju, već ima dosta i međuljudskih odnosa, a sadrži i kviz, uz taj spontani deo emisije koji kreiramo mi, domaćini tog šou-programa. Masteršef Raša Vlačić aposlutno je zadužen za kuvanje, recepte, protokol, procedure, a koleginica Nataša Aksentijević i ja smo više za zabavu, da ispričamo nešto o receptima, zabavno i zanimljivo. Zato mi se i dopalo - jer nije klasičan takmičarski šou-program, već mogu nešto o kuvanju da naučim.
Ispostaviće se, taj šou dao vam je mogućnost da nastavite put ka voditeljstvu, budući da ste letos radili i podkast „Dragi Bravo”. Da li biste voleli da se oprobate u nekoj autorskoj emisiji?
– Taj podkast je krenuo i pre „Komšiluka”, ali kako je cela ekipa koja stoji iza tog projekta imali mnogo žurki i događaja koje organizuju u okviru projekta „Dragi Bravo”, koji nas vraća na početke dvehiljaditih, podkast smo stavili na pauzu, a kada su oformili ozbiljan tim, nastavili smo sa snimanjem. Imali su ideju da urade jednu sezonu od desetak emisija pa da vide kako će to kod njihove publike proći, koja je mnogobrojna, Bogu hvala. Ta dva podkasta koja su prikazana lepo su propraćena i dočekana, tako da su odlučili da urade za celu godinu, a ne samo deset emisija. Gluma je deo mog krvotoka i ja sam 20 i nešto godina pred kamerama, jer sam i kao dete imala priliku da se pojavljujem na televiziji, što kroz reklame, dečije emisije, revije. Moje ime postalo je prepoznatljivo zahvaljujući glumi, a imala sam razne angažmane i uloge. Najviše bih volela da moje ime i dalje ostane upamćeno po ulogama, jer je to nešto u čemu se najprijatnije osećam. Svaki voditeljski izlet koji napravim desi se samo ako osećam u tom trenutku da treba da ga radim.
Instagram nije moja šolja čaja
Iako ste na sceni toliko dugo, tek nedavno ste odlučili da otvorite Instagram nalog. Zbog čega ste se dugo opirali pojavljivanju na društvenim mrežama?
– Društvene mreže nisu „moja šolja čaja“. Nikada ih do sada nisam koristila. Ja sam od velikih glumačkih imena učila posao - od Nikole Koja, Seke Sablić, Vesne Trivalić, Ljubiše Samardžića... Oni su me učili da privatno treba da bude privatno, a javno onoliko koliko smatrate da je u domenu kulturnog. Jeste se vreme malo promenilo, ali ja sam sve te savete i postulate kako treba da se vodi život ako ste prepoznatljiva ličnost, dobila od velikih imena. To sam još kao dete usvojila crvenim slovima u svojoj glavi i toga se i dan-danas držim. U intervjuima pričam o privatnom koliko smatram da je u domenu kulturnog, privatno zadržavam za sebe, a moj krug ljudi treba da bude samo moj. Zato sam uvek i bežala od tih mreža, jer su se kosile s tim stvarima koje sam od njih učila. Međutim, razne savete sam dobila da mi je to najbrži, najlakši i najkvalitetniji put da budem u komunikaciji sa svojom publikom, da im se na neki način zahvalim što su tu uz mene. Kada sam došla do toga da mi se više poslovnih stvari otvara, rekla sam sebi da je ovo možda pravi trenutak za Instagram, da svojoj publici mogu da predstavim nešto novo iz svog posla. Kako nešto ne bih prepustila slučaju, oformila sam tim ljudi koji se razume u društvene mreže. Publika zaslužuje da dobije što kvalitetnije video-snimke, fotografije, informacije i pristupe ka meni.
Zanimljivo je da se i posle skoro 20 godina serija „Ljubav, navika, panika” i dalje gleda kao da je danas izašla. Da li je privilegija što sa 34 godine možete reći da ste glumili u sad već kultnom projektu, koji nas i danas kao društvo očigledno dobro ilustruje?
– Nisam svesna toga ni danas, a nisam bila ni tada, kada smo snimali. Nisam bila svesna šta stvaramo i pravimo, mada, tada sam imala svega 14 - 15 godina, a posle toga smo još dve godine igrali istoimenu predstavu. Svašta mi se u životu od tada izdešavalo. Na kraju krajeva, mnogo sam zrelija nego što sam bila tada. Kada vidim da mi drugari moje dece šalju razne poruke ili da se neko snima sa skečevima iz serije, te me prosto osveste koliko ta serija i dalje živi. Apsolutno je to privilegija. Imala sam veliku sreću da, ne samo u toj seriji, već i drugim projektima - „Mi nismo anđeli 2”, „Jesen stiže, Dunjo moja”, „Miris kiše na Balkanu”, kao neko ko je počeo kao dete, dobijam glavne uloge i radim takve projekte. I to, ipak, u vreme kada se radilo stvarno drugačije. Znalo se ko i koliko radi, kako se radi, a rezultat je to koliko smo praćeni. Sve te serije i filmovi koji su se tada radili i dalje žive, jer nije tada bilo hiperprodukcije kao danas. Jedna epizoda se snimala mnogo više dana. Više je bilo posvećenosti ka projektu. Danas je sve brže i instant, drugačije. Stvarno sam imala, u šali volim da kažem, više sreće nego pameti, da radim u vreme kada se malo drugačije radilo, a da opet ostanem u tom poslu.
Kako bi porodica iz serije „Ljubav, navika, panika” izgledala u današnjim uslovima, ukoliko bi se ponovo snimala?
– Mislim da bi međuljudski odnosi ostali isti. Čim to opstaje i dan-danas, to negde govori da smo pogodili i srpski mentalitet i duhovitost i šarm i da smo to radili na simpatičan način. Nažalost, Nikola Simić više nije među nama, ali sigurno je u našim mislima i živi s nama i kroz sve svoje uloge koje je igrao i reprize koje se daju. Sva ostala ekipa je tu, tako da bi možda bilo najviše fer da napravimo nastavak tako da u scenariju piše da je Mića otišao negde na put i da čekamo da nam se vrati.
Nedavno ste imali premijeru nove predstave u Akademiji 28 „Mambo Italijano”, koja na crnohumorni način progovara o ljubavnom trouglu. Šta je to još veće i luđe od ljubavi što se junacima, prema najavi, dešava?
– Veoma sam ponosna na celu ekipu, jer je vođena Slobodanom Skerlićem, koji je ozbiljni i pozorišni i televizijski reditelj. Mesec dana smo imali ozbiljne probe. Predstava je smeštena u Italiju, sedamdesetih godina, tako da je kostim drugačiji od onoga što danas imamo priliku da viđamo. Svaka scena je na nekoj drugoj lokaciji. Moj lik, Đovana, sve ih sprovodi kroz radnju. Samim tim što je na sceni sa čovekom koga nalazi i u koga se zaljubljuje na putovanju, predstavlja crni humor.
Vladimir Bijelić
