Легендарна Мира Ступица, иза славне каријере, крила је тешку животну причу - Одрасла у сирмаштву, удала се за председника државе

Мира је одрасла уз млађег брата Бору Тодоровића који је касније, попут ње, постао великан нашег глумишта.

– Када сам ја била дете, било је време тишине, није било рата. Било је то време страшне скромности. Ја се сећам сваке своје шетње с мамом и татом. За мене је била дивна ствар то што нисам остала код куће, него са мамом и татом ишла у природу. Па срећемо неке људе, па ме ти људи помилују по коси... Тако се полако отварао свет преда мном. И тако сам знала где ми је место. Знала сам да сам мала, да сам нико и да ћу једног дана постати неко, према неком узору од тих маминих и татиних пријатеља, или њихове већ одрасле деце – причала је Мира.

Бора Тодоровић иако млад, храбро је преузео улогу домаћина и главе куће, а њихова породица је у том периоду једва склапала крај са крајем. Мајка им добија отказ. Кућа је била растресена од бомбардовања.

- Нема хране, нема дрва. Увече кад лежемо, ми се облачимо: капуте, шалове, чарапе, па чак и рукавице. А нас троје се у нашој муци чак и засмејавамо. Бора тражи да онако у мраку играмо слово на слово, и то само о храни. Наше жлезде би прорадиле и дуго нас је у ноћ мучила глад. Бори је била једанаеста, а мени седамнаеста кад је он одлучио да буде глава породице. Склепао је неку даску са точкићима и упутио се на Железничку станицу Београд да буде носач и да нас својим радом храни. Професионалци су га, без икакве сентименталности, онако малог претукли и одвели у кварт. Тамо га је случајно нашао наш комшија Миле, трамвајџија, и довукао, онако умузганог и ишамараног. Бора је уопште постао инвентиван. Крао је угаљ са станице, као и гуме из неког немачког магацина, па правио ђонове и продавао. Крао је где је и шта је стигао и не једном, имао главу у торби. Једном га Немци ухвате с друштвом у крађи коњских седала из магацина на Ташмајдану, поређају их уза зид, репетирају шмајсере и на команду “пали” добро сваког чизмом опале по гузици – написала је Мира у својој књизи сећања “Шака соли”.

Глумица је почела да глуми у у школским представама, тада је била ученица Трговачке академије. Када је имала 17 година, њен дар приметио је глумац Виктор Старчић. У Народном позоришту у Београду почела је да ради 1941. године. За време и после Другог светстског рата радила је у позоришту у Нишу и Шапцу. Играла у Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212 где је дошла на позив Бојана Ступице, њене највеће љубави.

Мира се први пут удала када је имала само 19 година. Био је то брак са глумцем и плејбојем Миливојем ’’Мавидом’’ Поповићем, који је трајао четири године. У том браку добила је ћерку Мину, која јој је подарила унуку Миу и праунука Максима.

Ипак, њено срце је заувек освојио Бојан Ступица.

– Он је био једини, највећи, најбољи, најдубљи, најинтересантнији. Брак с Цвијетином био је мој бег… Знала сам да морам да радим много и да немам времена за љубав. Али он је био господин човек, једно дивно биће. Он је волео Бојана, били су пријатељи. Његова жена је мене волела. Када је она умрла, ми смо били пријатељи који су се саставили у истој боли. Обоје смо били у истом психолошком стању због губитка вољеног бића – причала је Мира.

Њихов брак почео је да се гаси Бојановим одласком на лечење од алкохола. Преминуо је 1970. у 60. години, а Мира га је увек помињала као највећу љубав и особу која је заслужна за њену импозантну каријеру.

Три године након смрти другог супруга, Бојана Ступице, Мира ступа у брак са Цвијетином Мијатовићем, који касније постаје председник председништва СФРЈ. Пошто је Мирин млађи брат, Бора Тодоровић, као малишан маштао да се Мира уда за краља, она му је шаљиво одговорила:

– У социјализму, нажалост, нема краља, али ја сам се удала за председника државе. Разуми, урадила сам највише што сам могла, у датим околностима!

Иако је овај брак тада већ увелико афирмисаној и цењеној глумици донео много почасти и лепих догађаја, био је обележен првенствено породичним трагедијама. Цвијетин умире 1993. у 80. години.

Почетком пролећа 2016. доживела је мождани удар, а до тада је живела у дом за стара лица.

У последњем интервјуу који је дала за “Новости” Мира је тада рекла:

– Време брзо пролази. Имам пажњу, али и жељу за самоћом. Довољно имам и потребе да позовем у посету оне које желим, а довољно је и оних који ће на позив одговорити. Све бирам сама. Током живота било је за мене и превише заинтересованости. Ипак, не преко мере, никада ме та радозналост није увредила. Ваљда сам за пријатеље бирала људе таквог дара.