Како је идеологија режирала биографије старих градоначелника

Рођени су исте, 1888. били ђаци славне Српске православне велике гимназије (данашња „Змај Јовина”) и деценијама пријатељи. Само неку годину потом идеологија је одредила последњем предратном и првом послератном градоначенику сасвим различите судбине.

Петровић је две године права студирао у Будимпешти, као питомац Текелијанума, а докторирао у Коложвару. Током Великог рата заробили су га Руси, а он као добровољац прикључио српској војсци и преживео страхоте Солунског фронта. По формирању Краљевине СХС је постављен за начелника новосадског среза, али га нису занимале државна намештења, одбио је дужност жупана и од женидбе 1924. по најмодернијим методама почео водити 150 јутара имања на Сајлову, своје супруге Катице. Међутим био је врло активан у политичком и друштвеном животу, нарочито кроз чланство у бројним хуманитарним организацијама, па је чаршија поздравила његово именовање за градоначелника маја 1939. По капитулацији одбио је сарадњу са хортијевским властима и ангажовао се само као потпредседник Српске читаонице и у Црквеној општини, која успела да из мађарског конц логора Шарвар избави око 2800 деце, док је он прихватио две девојчице.

Алимпије Поповић, потомак једне од најстаријих новосадских породица, која се доселила још 1718. након карловачке богословије имао је несрећу да је у пакрачку парохију послат пред сам Велики рат. Није крио своје родољубље и хабзбуршка власт га је држала у кућном притвору пуне четири године. У Нови Сад се вратио 1919. и био агилан у Соколској жупи, управи СНП и „Аероклубу”, те као председник Српске читаонице. У утицајном листу „Дан”, који је основао његов брат Дака, објављивао је врло читане скаске под псеудонимом Мита Крадић. А и име овог боктера и усменог „литерате”, лик популарне представе „Сеоски лола”, згодно му је послужило као асоцијација на корупционашке афере које су потресале краљевину, те је често био на удару цензора. Знао је преко 2000 народних и варошких песама, па су слушаоци Радио Београда упамтили баршунасти баритон „Јоце Подбарца”, јер се није сматрало приличним да се свештеник након тропара бакће лаким нотама.

Идеја социјална правда - без обзира на то да ли по Христу или Марксу - ујединила је Поповиће. Одмах по окупацији у порти Алмашке цркве прота и цела породица изведени су на стрељање, али случајно преживели. Два су му сина, ипак, одведена у логор као таоци. Кад је Вермахт напао ШСР хортијевска полиција му је претресла стан, одакле је прешао у илегалу. Трећи дан рације јануара 1942. одведен је у Соколски дом, али опет некако избегао смрт на залеђеном Дунаву. Његов парохијски дом већ је био проверена партизанска база. Тешко је поднео смрт најмлађег сина Живка, који је погинуо 1943. као већ прекаљени комуниста. А имао је тек 23 године.         

Вероватно добро обавештен како се prеthodnih седмица одвијала по Шумадији и Београд „револуционарна правда”, Поповић је саветовао свог пријатеља Петровића да се склони на неко време из града, што је он одбио сматрајући да се ничим ништа огрешио о свој народ. У процени је погрешио. За зло му је узето што је, да спаси српски живаљ, са још неколико виђених личности потписао апел, да се уздрже од отпора окупатору, па тако обезбеде „своју личну и имовну безбедност”. Но, оптужен је за сарадњу за четничким покретом и са око 250 угледних Новосађана, углавном Срба, стрељан у Рајиној шуми пред крај јесени 1944. Пресуда и смртна казна објављени су у новинама тек 21. јануара 1945. Масовна гробница је откривена 1991. кад је копан канал за водовод. Његовој породици је имање конфисковано, између осталог и два салаша са 302 јутра земље, док је удовица малтретирана и затварана као „црноберзијанка” и „народни непријатељ”.  

Прота Поповић је, пак, после ослобођења невољно пристао да буде први градоначелник, али је издржао пет година мандата. Ипак, као посланик није пристајао да буде егзотична декорација у мантији, већ републичком парламенту предложио да се у први петогодишњи план унесе и градња Канала Дунав-Тиса, а потом војвођанском да се он продужи на деоницу Тиса-Дунав. Штампа и радио упорно су прећуткивали сва његова залагања, али је остала анегдота илустративна колико је била подозривост нове власти према њему. Кад су град посетили челници највишег републичког ранга приређена је вечера у хотелу „Војводина", где га је, кад се после више метара шприцера атмосфера раскравила, а један од другова из Београда, без и мало такта упитао: „Па добро, прото, докле ћеш ти са нама?” Правећи се да не примећује жаоку „весело” је одговорио: „До зоре, наравно!”

Преминуо је, осим од исписника, заборављен 1967. Млађи, можда, знају да је деда шефа империје „Гранда” Саше Поповића.

Синови чувају успомене

Ретку фотографију са аеродрома сачували су синови страдалног господина Петровића, научник и дугогодишњи директор новосадског Пастеровог завода Милош (87), који је име није добио по свом оцу, јер то није у српској традицији, већ мајчином, Милошу Мијатовићу, те његов старији брат Душан, неуропсихијатар, који у 94. години још волонтира у београдској Црквеној општини и брине о менталном здрављу, нарочито старих.

Мишко Лазовић