Kako je ideologija režirala biografije starih gradonačelnika

Rođeni su iste, 1888. bili đaci slavne Srpske pravoslavne velike gimnazije (današnja „Zmaj Jovina”) i decenijama prijatelji. Samo neku godinu potom ideologija je odredila poslednjem predratnom i prvom posleratnom gradonačeniku sasvim različite sudbine.

Petrović je dve godine prava studirao u Budimpešti, kao pitomac Tekelijanuma, a doktorirao u Koložvaru. Tokom Velikog rata zarobili su ga Rusi, a on kao dobrovoljac priključio srpskoj vojsci i preživeo strahote Solunskog fronta. Po formiranju Kraljevine SHS je postavljen za načelnika novosadskog sreza, ali ga nisu zanimale državna nameštenja, odbio je dužnost župana i od ženidbe 1924. po najmodernijim metodama počeo voditi 150 jutara imanja na Sajlovu, svoje supruge Katice. Međutim bio je vrlo aktivan u političkom i društvenom životu, naročito kroz članstvo u brojnim humanitarnim organizacijama, pa je čaršija pozdravila njegovo imenovanje za gradonačelnika maja 1939. Po kapitulaciji odbio je saradnju sa hortijevskim vlastima i angažovao se samo kao potpredsednik Srpske čitaonice i u Crkvenoj opštini, koja uspela da iz mađarskog konc logora Šarvar izbavi oko 2800 dece, dok je on prihvatio dve devojčice.

Alimpije Popović, potomak jedne od najstarijih novosadskih porodica, koja se doselila još 1718. nakon karlovačke bogoslovije imao je nesreću da je u pakračku parohiju poslat pred sam Veliki rat. Nije krio svoje rodoljublje i habzburška vlast ga je držala u kućnom pritvoru pune četiri godine. U Novi Sad se vratio 1919. i bio agilan u Sokolskoj župi, upravi SNP i „Aeroklubu”, te kao predsednik Srpske čitaonice. U uticajnom listu „Dan”, koji je osnovao njegov brat Daka, objavljivao je vrlo čitane skaske pod pseudonimom Mita Kradić. A i ime ovog boktera i usmenog „literate”, lik popularne predstave „Seoski lola”, zgodno mu je poslužilo kao asocijacija na korupcionaške afere koje su potresale kraljevinu, te je često bio na udaru cenzora. Znao je preko 2000 narodnih i varoških pesama, pa su slušaoci Radio Beograda upamtili baršunasti bariton „Joce Podbarca”, jer se nije smatralo priličnim da se sveštenik nakon tropara bakće lakim notama.

Ideja socijalna pravda - bez obzira na to da li po Hristu ili Marksu - ujedinila je Popoviće. Odmah po okupaciji u porti Almaške crkve prota i cela porodica izvedeni su na streljanje, ali slučajno preživeli. Dva su mu sina, ipak, odvedena u logor kao taoci. Kad je Vermaht napao ŠSR hortijevska policija mu je pretresla stan, odakle je prešao u ilegalu. Treći dan racije januara 1942. odveden je u Sokolski dom, ali opet nekako izbegao smrt na zaleđenom Dunavu. Njegov parohijski dom već je bio proverena partizanska baza. Teško je podneo smrt najmlađeg sina Živka, koji je poginuo 1943. kao već prekaljeni komunista. A imao je tek 23 godine.         

Verovatno dobro obavešten kako se prethodnih sedmica odvijala po Šumadiji i Beograd „revolucionarna pravda”, Popović je savetovao svog prijatelja Petrovića da se skloni na neko vreme iz grada, što je on odbio smatrajući da se ničim ništa ogrešio o svoj narod. U proceni je pogrešio. Za zlo mu je uzeto što je, da spasi srpski živalj, sa još nekoliko viđenih ličnosti potpisao apel, da se uzdrže od otpora okupatoru, pa tako obezbede „svoju ličnu i imovnu bezbednost”. No, optužen je za saradnju za četničkim pokretom i sa oko 250 uglednih Novosađana, uglavnom Srba, streljan u Rajinoj šumi pred kraj jeseni 1944. Presuda i smrtna kazna objavljeni su u novinama tek 21. januara 1945. Masovna grobnica je otkrivena 1991. kad je kopan kanal za vodovod. Njegovoj porodici je imanje konfiskovano, između ostalog i dva salaša sa 302 jutra zemlje, dok je udovica maltretirana i zatvarana kao „crnoberzijanka” i „narodni neprijatelj”.  

Prota Popović je, pak, posle oslobođenja nevoljno pristao da bude prvi gradonačelnik, ali je izdržao pet godina mandata. Ipak, kao poslanik nije pristajao da bude egzotična dekoracija u mantiji, već republičkom parlamentu predložio da se u prvi petogodišnji plan unese i gradnja Kanala Dunav-Tisa, a potom vojvođanskom da se on produži na deonicu Tisa-Dunav. Štampa i radio uporno su prećutkivali sva njegova zalaganja, ali je ostala anegdota ilustrativna koliko je bila podozrivost nove vlasti prema njemu. Kad su grad posetili čelnici najvišeg republičkog ranga priređena je večera u hotelu „Vojvodina", gde ga je, kad se posle više metara špricera atmosfera raskravila, a jedan od drugova iz Beograda, bez i malo takta upitao: „Pa dobro, proto, dokle ćeš ti sa nama?” Praveći se da ne primećuje žaoku „veselo” je odgovorio: „Do zore, naravno!”

Preminuo je, osim od ispisnika, zaboravljen 1967. Mlađi, možda, znaju da je deda šefa imperije „Granda” Saše Popovića.

Sinovi čuvaju uspomene

Retku fotografiju sa aerodroma sačuvali su sinovi stradalnog gospodina Petrovića, naučnik i dugogodišnji direktor novosadskog Pasterovog zavoda Miloš (87), koji je ime nije dobio po svom ocu, jer to nije u srpskoj tradiciji, već majčinom, Milošu Mijatoviću, te njegov stariji brat Dušan, neuropsihijatar, koji u 94. godini još volontira u beogradskoj Crkvenoj opštini i brine o mentalnom zdravlju, naročito starih.

Miško Lazović