ЈЕЛЕНА ЂОКОВИЋ О ВАСПИТАВАЊУ НАЈМЛАЂИХ: И деци треба исто што и одраслом човеку, опоравак код куће у љубави

Др Гордон Њуфелд у октобру ће одржати предавање у Београду, у оквиру програма "Разговори о родитељству", коју Фондација организује трећу годину заредом, а карте су већ у продаји.

Као увод у то предавање, које се одржава на нивоу региона, организују се бесплатне радионице за родитеље, а прва радионица одржана је вечерас у Београду, у Силосима.

Јелена Ђоковић, суоснивач и глобална директорка Фондације "Новак Ђоковић" у разговору за Танјуг о предстојећем предавању каже да се наставља прича о одржању једне снажне породице, а то је, како истиче, могуће кроз привреженост, односно блискост деце и родитеља.

"Кроз блискост ми у ствари можемо да васпитавамо дете и дете из те блискости жели да нас послуша јер онда оно разуме због чега неке ствари уради, јер имамо договор са њим, јер знамо шта мама и тата мисле о томе и тако даље, јер смо ми блиски. Не морамо да му наређујемо, не морамо да га кажњавамо, да га условљавамо", каже Ђоковић.

Др Њуфелд и Габор Мате, који је прошле године посетио Србију, написали су књигу "Будите ослонац својој деци", у којој се говори о слому родитељског утицаја услед тога што се деца угледају на вршњаке, али и о томе како да се врати природна улога родитеља, а на питање какве су шансе да се врати родитељски утицај на децу, Ђоковић напомиње да наше друштво није баш олакшало посао у породици, и то је, како каже, тема којом се Њуфелд бави у својој књизи која се може наћи и у нашим књижарама.

"Прича баш о томе како смо ми изгубили ту врсту блискости са децом зато што смо их окренули институцијама. Ми смо децу послали у школе, гурнули смо међу другу децу, дали смо им телефоне у руке и решили смо да на тај начин, да кажем, да их замајавамо и да се они ту образују. Међутим, ми смо изгубили ту врсту блискости и на тај начин губимо културу породице", каже Ђоковић.

Просто не може друго дете да води дете, односно дете које је емотивно нестабилно не може да буде узор нашем детету како да се понаша, каже Ђоковић и додаје да су таква деца склона да повреде другу децу што се види по томе колико има насиља међу вршњацима.

"Ми и даље упорно одговарамо на тај проблем тиме што организујемо обуке. И то је оно што доктор Гордон Њуфелд говори. Не, нису обуке за децу већ родитељи и деца треба да се једни другима врате тако да деца налазе узор у свом родитељу и да када се врате кући ту имају безбедну луку, простор да све ране које су добили негде ван куће извидају, да се окрепе и да иду даље. То је оно што треба и одраслом човеку, дакле опоравак код куће у љубави и топлом дому, а онда да иду поново даље", рекла је Ђоковић.

На питање да ли погрешно схватамо расправе код куће и да ли је могуће да се схвате на други начин, тако да смо ту безбедни да изразимо емоције, Ђоковић признаје да и је и сама неко ко тешко доживљава емоцију у оквиру блиског односа зато што мисли да је уперено ка њој, а у ствари оно што је, каже, научила јесте да се из блиског односа ствара простор да неко отпусти емоције које је складиштио негде ван, односно у себи због нечега што је доживео ван. 

"Ми смо у школи у једном поприлично рањивом окружењу, повређује нас да ли наставник, да ли неко од другара, да ли просто сама ситуација да нисмо довољно добри. Ми скупљамо све те емоције, а може то исто да се преслика на одраслог човека, да на послу слично проживљавамо и онда када се вратимо кући, захваљујући блискости са нашим партнером имамо простор да искажемо сав тај стрес и сву ту неправду", прича Ђоковић.

Проблематика је, каже, та ако узмемо нечији стрес и доживимо га врло лично, а не као да смо били тај безбедан простор пун љубави, да то можете да покажете, па да онда идемо даље у љубави и миру...

"Не него ми кренемо, ти си овакав, ти си онакав, зашто си ти мени рекао то, па ће онда то да буде нешто око чега ћемо да се свађамо, а у ствари нисмо ни требали и онда ће то да се преслика на дете и то ће постати један онако поприлично непријатно окружење, а у ствари уоште не треба да буде", поделила је своје сазнање Јелена Ђоковић.

Како каже, када би само променили разумевање шта значи један блиски однос и отворили се неком новом размишљењу...

"То је оно што ја у ствари и дан данас учим и тема којем се бавим јер мислим да смо доста погрешних модела понели из прошлости и време је да мало и њих подесимо", рекла је Ђоковић.

На питање да ли родитељи желе да шире свест и да мењају методе које су постојале раније, као што је физичко кажњавање или недозовљавање детету да буде аутентично, одговара да није сигурна да је она та која може у потпуности да одговори на то питање, али јесте приметила да су родитељи жељни подршке и знања, с тим што су искуства живота у савременом свету таква да се константно ставља притисак на породицу.

"Велики је притисак, мени је јако жао када мајке морају и малу децу да шаљу у вртиће, пре треће године, зато што морају да раде. Било би идеално када би друштво схватило каква је подршка потребна и неопходна мајци зарад очувања породице и културе и традиције самог друштва. Ми не можемо да препустимо институцијама васпитање наше деце, оно се дешава у оквиру породице и због тога морамо да се трудимо да што више задржимо дете унутар породице, да користимо институције као допуну, а не као основу", јасна је Ђоковић.

Др Гордон Њуфелд је написао да "деца никада не смеју да раде за нашу љубав; она морају да се одмарају у њој", а на констатацију да ниједан родитељ, здрава личност, не би свесно довео своје дете у стање да "зарађује" или се "бори" за његову љубав и шта је то што се несвесно ради, Јелена Ђоковић одговара да није природно рећи родитељима шта да раде или не, али указује да родитељ треба да постане одговор свом детету на његове потребе, а то опет долази из блискости.

"Често имам онај пример - наш пас не прича, али из блискости ми буквално комуницирамо, он нас прати, он зна шта ми желимо, он седне, он буде уз нас. Дакле, то је само однос животиње и човека. Дакле, врло је могуће и препознавати нечије потребе без самог говора. То је исто као и дете са мајком, када је мало, када не може баш све да искомуницира, мајка тачно зна шта детету треба. Зашто? Из те блискости и провођења времена са дететом. Дакле, поента јесте да наша блискост помаже нама да будемо бољи и да одговоримо на потребе партнера, детета, пријатеља", рекла је она.

А на питање да ли онда несвесно не знамо да будемо блиски, Ђоковић напомиње да је то зато што смо изгубили блискост са собом.

"Ми првенствено не осећамо шта нама треба, а онда из наших недостатака помишљамо шта би то другоме требало. Опет, нисам неко ко је стручан да о томе до детаља прича и због тога волим да доведем људе који су стручни да ту тему продубе. Ја читам, слушам, промишљам и то је оно што је моја страст. А страст ми је и када нешто добро откријем да поделим са другим људима и то је неко богатство које бих волела да сви делимо, добре ствари да делимо", истакла је Ђоковић.

Јелена Ђоковић је неко ко прати еминентне стручњаке из области дечје психологије, али истовремено је заинтресована за духовност, па на питање до каквог је закључка дошла до сада спајајући науку и духовност, одговара да се у периоду интензивног бола и патње људи окрећу гомили учења, а да је, између осталог, духовност нешто што нас исцељује.

"Окрећемо се ка том већем што не можемо да објаснимо, али знамо да постоји и да нам даје неку врсту утехе у тренуцима када не можемо својим рукама и мозгом да контролишемо тако да то је одговор углавном - да верујемо и да препустимо се тој некој вишој сили, а да чинимо добра дела и да верујемо да ће нам се добро вратити. То је мене духовност и учење научило", поручила је Јелена Ђоковић.

Од своје деце, каже, свакодневно нешто ново научи, а посебно се учи стрпљењу.

"Ја њима говорим да буду стрпљиви, али у ствари они мене уче стрпљењу", рекла је Ђоковић.

Верује да свако може да учини много, само кад би се бавио собом.

"Желим да верујем да ће тако свако узети најбоље што може од свега што му се нуди и биће боље свима", закључила је Ђоковић.