JELENA ĐOKOVIĆ O VASPITAVANJU NAJMLAĐIH: I deci treba isto što i odraslom čoveku, oporavak kod kuće u ljubavi

Dr Gordon Njufeld u oktobru će održati predavanje u Beogradu, u okviru programa "Razgovori o roditeljstvu", koju Fondacija organizuje treću godinu zaredom, a karte su već u prodaji.

Kao uvod u to predavanje, koje se održava na nivou regiona, organizuju se besplatne radionice za roditelje, a prva radionica održana je večeras u Beogradu, u Silosima.

Jelena Đoković, suosnivač i globalna direktorka Fondacije "Novak Đoković" u razgovoru za Tanjug o predstojećem predavanju kaže da se nastavlja priča o održanju jedne snažne porodice, a to je, kako ističe, moguće kroz privreženost, odnosno bliskost dece i roditelja.

"Kroz bliskost mi u stvari možemo da vaspitavamo dete i dete iz te bliskosti želi da nas posluša jer onda ono razume zbog čega neke stvari uradi, jer imamo dogovor sa njim, jer znamo šta mama i tata misle o tome i tako dalje, jer smo mi bliski. Ne moramo da mu naređujemo, ne moramo da ga kažnjavamo, da ga uslovljavamo", kaže Đoković.

Dr Njufeld i Gabor Mate, koji je prošle godine posetio Srbiju, napisali su knjigu "Budite oslonac svojoj deci", u kojoj se govori o slomu roditeljskog uticaja usled toga što se deca ugledaju na vršnjake, ali i o tome kako da se vrati prirodna uloga roditelja, a na pitanje kakve su šanse da se vrati roditeljski uticaj na decu, Đoković napominje da naše društvo nije baš olakšalo posao u porodici, i to je, kako kaže, tema kojom se Njufeld bavi u svojoj knjizi koja se može naći i u našim knjižarama.

"Priča baš o tome kako smo mi izgubili tu vrstu bliskosti sa decom zato što smo ih okrenuli institucijama. Mi smo decu poslali u škole, gurnuli smo među drugu decu, dali smo im telefone u ruke i rešili smo da na taj način, da kažem, da ih zamajavamo i da se oni tu obrazuju. Međutim, mi smo izgubili tu vrstu bliskosti i na taj način gubimo kulturu porodice", kaže Đoković.

Prosto ne može drugo dete da vodi dete, odnosno dete koje je emotivno nestabilno ne može da bude uzor našem detetu kako da se ponaša, kaže Đoković i dodaje da su takva deca sklona da povrede drugu decu što se vidi po tome koliko ima nasilja među vršnjacima.

"Mi i dalje uporno odgovaramo na taj problem time što organizujemo obuke. I to je ono što doktor Gordon Njufeld govori. Ne, nisu obuke za decu već roditelji i deca treba da se jedni drugima vrate tako da deca nalaze uzor u svom roditelju i da kada se vrate kući tu imaju bezbednu luku, prostor da sve rane koje su dobili negde van kuće izvidaju, da se okrepe i da idu dalje. To je ono što treba i odraslom čoveku, dakle oporavak kod kuće u ljubavi i toplom domu, a onda da idu ponovo dalje", rekla je Đoković.

Na pitanje da li pogrešno shvatamo rasprave kod kuće i da li je moguće da se shvate na drugi način, tako da smo tu bezbedni da izrazimo emocije, Đoković priznaje da i je i sama neko ko teško doživljava emociju u okviru bliskog odnosa zato što misli da je upereno ka njoj, a u stvari ono što je, kaže, naučila jeste da se iz bliskog odnosa stvara prostor da neko otpusti emocije koje je skladištio negde van, odnosno u sebi zbog nečega što je doživeo van. 

"Mi smo u školi u jednom poprilično ranjivom okruženju, povređuje nas da li nastavnik, da li neko od drugara, da li prosto sama situacija da nismo dovoljno dobri. Mi skupljamo sve te emocije, a može to isto da se preslika na odraslog čoveka, da na poslu slično proživljavamo i onda kada se vratimo kući, zahvaljujući bliskosti sa našim partnerom imamo prostor da iskažemo sav taj stres i svu tu nepravdu", priča Đoković.

Problematika je, kaže, ta ako uzmemo nečiji stres i doživimo ga vrlo lično, a ne kao da smo bili taj bezbedan prostor pun ljubavi, da to možete da pokažete, pa da onda idemo dalje u ljubavi i miru...

"Ne nego mi krenemo, ti si ovakav, ti si onakav, zašto si ti meni rekao to, pa će onda to da bude nešto oko čega ćemo da se svađamo, a u stvari nismo ni trebali i onda će to da se preslika na dete i to će postati jedan onako poprilično neprijatno okruženje, a u stvari uošte ne treba da bude", podelila je svoje saznanje Jelena Đoković.

Kako kaže, kada bi samo promenili razumevanje šta znači jedan bliski odnos i otvorili se nekom novom razmišljenju...

"To je ono što ja u stvari i dan danas učim i tema kojem se bavim jer mislim da smo dosta pogrešnih modela poneli iz prošlosti i vreme je da malo i njih podesimo", rekla je Đoković.

Na pitanje da li roditelji žele da šire svest i da menjaju metode koje su postojale ranije, kao što je fizičko kažnjavanje ili nedozovljavanje detetu da bude autentično, odgovara da nije sigurna da je ona ta koja može u potpunosti da odgovori na to pitanje, ali jeste primetila da su roditelji željni podrške i znanja, s tim što su iskustva života u savremenom svetu takva da se konstantno stavlja pritisak na porodicu.

"Veliki je pritisak, meni je jako žao kada majke moraju i malu decu da šalju u vrtiće, pre treće godine, zato što moraju da rade. Bilo bi idealno kada bi društvo shvatilo kakva je podrška potrebna i neophodna majci zarad očuvanja porodice i kulture i tradicije samog društva. Mi ne možemo da prepustimo institucijama vaspitanje naše dece, ono se dešava u okviru porodice i zbog toga moramo da se trudimo da što više zadržimo dete unutar porodice, da koristimo institucije kao dopunu, a ne kao osnovu", jasna je Đoković.

Dr Gordon Njufeld je napisao da "deca nikada ne smeju da rade za našu ljubav; ona moraju da se odmaraju u njoj", a na konstataciju da nijedan roditelj, zdrava ličnost, ne bi svesno doveo svoje dete u stanje da "zarađuje" ili se "bori" za njegovu ljubav i šta je to što se nesvesno radi, Jelena Đoković odgovara da nije prirodno reći roditeljima šta da rade ili ne, ali ukazuje da roditelj treba da postane odgovor svom detetu na njegove potrebe, a to opet dolazi iz bliskosti.

"Često imam onaj primer - naš pas ne priča, ali iz bliskosti mi bukvalno komuniciramo, on nas prati, on zna šta mi želimo, on sedne, on bude uz nas. Dakle, to je samo odnos životinje i čoveka. Dakle, vrlo je moguće i prepoznavati nečije potrebe bez samog govora. To je isto kao i dete sa majkom, kada je malo, kada ne može baš sve da iskomunicira, majka tačno zna šta detetu treba. Zašto? Iz te bliskosti i provođenja vremena sa detetom. Dakle, poenta jeste da naša bliskost pomaže nama da budemo bolji i da odgovorimo na potrebe partnera, deteta, prijatelja", rekla je ona.

A na pitanje da li onda nesvesno ne znamo da budemo bliski, Đoković napominje da je to zato što smo izgubili bliskost sa sobom.

"Mi prvenstveno ne osećamo šta nama treba, a onda iz naših nedostataka pomišljamo šta bi to drugome trebalo. Opet, nisam neko ko je stručan da o tome do detalja priča i zbog toga volim da dovedem ljude koji su stručni da tu temu prodube. Ja čitam, slušam, promišljam i to je ono što je moja strast. A strast mi je i kada nešto dobro otkrijem da podelim sa drugim ljudima i to je neko bogatstvo koje bih volela da svi delimo, dobre stvari da delimo", istakla je Đoković.

Jelena Đoković je neko ko prati eminentne stručnjake iz oblasti dečje psihologije, ali istovremeno je zaintresovana za duhovnost, pa na pitanje do kakvog je zaključka došla do sada spajajući nauku i duhovnost, odgovara da se u periodu intenzivnog bola i patnje ljudi okreću gomili učenja, a da je, između ostalog, duhovnost nešto što nas isceljuje.

"Okrećemo se ka tom većem što ne možemo da objasnimo, ali znamo da postoji i da nam daje neku vrstu utehe u trenucima kada ne možemo svojim rukama i mozgom da kontrolišemo tako da to je odgovor uglavnom - da verujemo i da prepustimo se toj nekoj višoj sili, a da činimo dobra dela i da verujemo da će nam se dobro vratiti. To je mene duhovnost i učenje naučilo", poručila je Jelena Đoković.

Od svoje dece, kaže, svakodnevno nešto novo nauči, a posebno se uči strpljenju.

"Ja njima govorim da budu strpljivi, ali u stvari oni mene uče strpljenju", rekla je Đoković.

Veruje da svako može da učini mnogo, samo kad bi se bavio sobom.

"Želim da verujem da će tako svako uzeti najbolje što može od svega što mu se nudi i biće bolje svima", zaključila je Đoković.