Ива Штрљић, глумица: Борим се дамски!  

И увек је успела да нам дочара одређени карактер, без обзира колико он био далеко од њене врцаве енергије и личности. Како је рекла за Дневников ТВ магазин, дужност глумца, који озбиљно ради свој посао, и јесте да уме да одигра сасвим различите карактере. Један део тог умећа, додала је Ива, јесте у количини дара који поседујете, а други у томе колико сте ослобођени, како посматрате људе око себе и колико познајете читаву раскош свог бића.

Један од таквих ликова са којим, сем темперамента, нема ништа слично, а којем је на посебно шармантан начин успела да удахне живот,  свакако је модна креаторка Дијана Ерски, коју Ива Штрљић игра у серији „Игра судбине” која се емитује на Првој телевизији. Ова улога приближила је Иву народу чини се као ниједна до сада, а, како нам је рекла, управо је блискост с људима кључна за једног уметника.

– Није се догодило да сам изашла из куће, а да ми неко није пришао да каже неку лепу реч за улогу коју играм. Верујте, ништа није драгоценије од тога када толико јасно, чисто видите колико вас воли народ. У тој њиховој подршци налази се и моја снага – рекла је глумица Ива Штрљић на почетку разговора за Дневников ТВ магазин.

Улога Дијане Ерски донела вам је чак две глумачке награде. Јесте ли очекивали да ће вам њен лик донети много тога у каријери?

– Увек радим свој посао дајући целу себе. Код мене нема задршке, све се чини са страшћу, љубављу и радошћу, професионално и одговорно и верујем да када тако стварате онда будете и награђени како признањима тако и поштовањем публике, што је мени неизмерно важно. Од првог тренутка када сам се појавила у серији телефон није престајао да ми звони са похвалама за начин како тумачим Дијану Ерски. Добијам свакодневно снажну подршку људи, који изражавају одушевљење мојим начином игре са жељом да ме гледају што више и у будућим улогама. Огромна љубав народа коју осећам је моја највећа победа. Иначе, кад смо код награда, добила сам две за најбољу глумицу 2020. године, а баш јуче ми је јављено да сам добила и трећу!

Њеном лику самоиницијативно сте унели брзину причања. Колико је тешко изговарати све њене реплике и како се за те вербалне перформансе припремате?

– Лик је изузетно захтеван, али баш зато што сам се потрудила и размаштала га, што га не играм површно зато и успех јесте озбиљан. Оно што је мој малени зачин додат Дијани јесте брз говор, смех и она једна рукавица. Урадим добру припрему код куће, савладам текст до перфекције, а пошто имам одличну дикцију могу великом брзином сасвим разумљиво и разговетно да га изговорим. Није једноставно, за то вам је, уз дар, потребна и посебна вештина и неко ко није вешт и духовит глумац сигурно не би могао овако да одигра госпођицу Ерски.

Занимљиво је да она у серији уз сваку комбинацију носи ту  рукавицу на једној руци. Како се родила идеја за такав начин њене презентације?

– Хтела сам, пошто већ играм модну креаторку, да она има нешто специфично на себи чим се појави, нешто што је део њеног стила. Сасвим случајно смо на проби костима за прву сцену ставили једну рукавицу и тада ми се јавила идеја да Дијана уз сваку комбинацију носи обавезно само једну рукавицу.

Имају ли ликови из „Игре судбине“ моћ да се задрже у народу као што је то био случај са ликовима из серија „Бољи живот“, „Срећни људи“ и многих других које се и данас репризирају, радо гледају и препричавају?

– Серија „Игра судбине“ је убедљиво најгледанија, обожавана код публике онако како је био и „Бољи живот” у периоду мог детињства. Примећујем да је воле све генерације и људи најразличитијих интересовања, што не може да се каже баш за сваку серију. По реакцијама народа јасно ми је да представљамо онај леп и важан део њиховог дана када увече у девет седну уз телевизор, према томе, мислим да је та моћ, рекла бих, извесна. И радује ме што је то тако.

За потребе улоге Карле Бруни у серији „Азбука нашег живота“, коју ћемо гледати на јесен, прошли сте кроз специфичну физичку трансформацију. О каквој улози је реч и како вам се допала ова серија?

– У серији морам да личим на Карлу Бруни и црном периком смо то постигли. Играм нешто сасвим другачије - једну нежну, повучену, потајно заљубљену жену, самозатајну и необичну. Са Јеленом Бајић Јоцић сарађујем већ трећи пут и то ми је знак да ће људи много волети и ову серију.

Колико вам је хиперпродукција серија, као некоме ко је слободан уметник и нема сигурну плату сваког месеца, омогућила одређену сигурност у току пандемије коронавируса?

– Слободан сам уметник, немам сигурну плату и то је увек једна неспокојна позиција, коју са достојанством подносе само најјачи. Могу да будем поносна на себе што сам борац и што сам, упркос својој ситуацији, увек успевала да радим и стварам, јер ме је на то терао тај унутрашњи покретачки нерв који ми не дозвољава да стојим у месту. Било би ми наравно много једноставније када бих била негде запослена. Серије које се снимају јесу олакшале глумцима и то је јако лепо. Не повезујем ништа са пандемијом, јер сам се ја увек исто трудила, била пандемија или не.

Колико је тежак пут који сте прошли да бисте дошли до великих улога изградио вашу личност?

– Све што прођете у животу забележи свој потпис негде унутар вас и само онај који је, када говоримо о емоцијама и о осетљивости, раскошно живео има харизму и оставља утисак. Све што ме је болело, свака чежња, нека недостајања, разочарања, одлазак драгих људи заувек као и чудесне радости и моменти када ми неко заголица срце, обликовали су моју личност. Увек сам се борила елегантно, на фин начин, никад грубо и манипулативно. Увек дамски и од тог начина не одустајем ни када је најтеже.

Да ли је живот једне младе и успешне глумице заиста гламурозан као што може да делује народу док гледа насмејана ТВ лица у ток шоу емисијама и на разним догађајима?

– Гламурозна може да буде хаљина и шминка, као и златне ципелице и нешто сјаја у коси. Али дух мора да буде искрен, топао и једноставан, јер тек онда све то нешто значи и када се пробудите ујутру у спаваћици после ноћи посуте конфетама и букетима цвећа, без шминке.  

Владимир Бијелић