Андрија Милошевић, глумац: Умем да пробудим дете у себи

Његов хумор и искрена жеља да насмеје публику већ две деценије заслужено бивају почашћени   громогласним аплаузима широм биоскопских и позоришних сала у региону. Глума је његов адреналин, а аплауз најбоља оцена за оно што ради. Публика једнако воли да га гледа и у позоришним представама, али је ипак, чини се, највише поштовалаца добио играјући у различитим телевизијским серијама и форматима, где је до изражаја дошао његов оптимизам, аутентичност и, свакако, његов хумор.

Пре него што је постао глумац сам се сналазио и борио за свој успех што га је начинило човеком који чврсто стоји на ногама и који поштује своје колеге и посао којим се бави. Баш зато и јесте такав када се угасе камере - културан, непосредан, скроман и пријатан за разговор. У то смо се и сами уверили на новосадској премијери филма „Такси блуз“ у биоскопу „Cineplexx Променада“. У том филмском остварењу, за које каже да је прича о добрим људима, Андрија се обрео не само као глумац, него и као продуцент. На почетку разговора нам је открио да му није било тешко да у исто време продуцира и игра у филмском остварењу које је већ првих дана приказивања побрао све симпатије нације.

– На разноразне начине се бавим продуцентским послом, како у позоришту тако и на телевизији. Било ми је важније да ту моју главну улогу коју сам добио после 15 година урадим како треба. Мислим да сам у овом филму успео да заједно са редитељем направим тај лик тако да то буде нешто ново и другачије. Да то не буде Андрија који забавља, него лик који приказује човека који доживљава то што доживљава и мислим да сам барем што се тога тиче ту победио – рекао је глумац Андрија Милошевић за „Дневников“ ТВ магазин.

Једном приликом сте рекли да само добра комедија може да остави укус горчине у устима. Да ли је филм „Такси блуз“ такав да може да утиче на појединца да мења себе или свет око себе?

– То је тешко. Можете да направите ужасно критичан филм који ће приказати све оно што ми знамо. Код нас се тачно зна шта је добро и шта је лоше. Нема ту шта да се измишља. Ако људи не знају шта је добро, а шта лоше, онда их ми можда мало тим филмом, односно оним што радимо или начином на који радимо можда подстакнемо на размишљање. Овај филм вас чини срећним. То је филм који вам даје благу ноту емоције и романтике коју смо изгубили. Ово је дивна људска љубав између човека који је потпуно погубљен и клинца који је остао сам, а који се нађу на истом путу и уместо да побегну један од другог, што би данас било „нормално“, они се саставе, заволе и постану породица. Зато је ово прича, пре свега, о стварању породице.

У филму играте Марка, неуспелог сценаристу који зарађује тако што ради као таксиста. Шта мислите колико се таквих ликова и неостварених снова крије у такси возилима у Србији?

– Крије се, не само у Србији већ свуда у свету. Не може све да се оствари и не може свако да се оствари! Таква је природа. Када би сви то могли не би било несрећних људи. Не би било можда ни оних који се остваре у потпуно нечему десетом па у томе постану феноменални.

Публика вас је од старта одредила као комичара. Да ли вас некада оптерећује то што се од вас увек очекује да забављате и насмејете?

– То јесте оптерећење, али се ја лично некако носим са тим. Како? Не знам ни сам, верујте ми, али некако увек код себе могу да призовем радост, инфантилност и ту дечју потребу да нешто радим. Ипак, већ имам 40 година и полако се мењају и неке моје визуре о животу и о томе шта бих волео. Мој живот и све оно што радим постаје с годинама све озбиљнији.

Ипак, рекли сте да бисте волели да једног дана људи кажу „био једном један весели човек“?

– Да, то би заиста било дивно када би људи говорили о мени.

Стиче се утисак да су глумци често на мети критичара. Шта мислите да ли у Србији публика има превелика очекивања? Да ли се некада плашите реакције публике на оно што радите?

– Не! Публика мора да критикује! Она гледа и мора да каже своје мишљење. Битно је да ви немате проблем са тим. И мене су критиковали због много чега, али никада се због тога нисам потресао, нити ме је то оптерећивало. Увек је, са друге стране, било много оних који су ме хвалили. Увек постоје две стране медаље. Немогуће је да вас сви мрзе, али исто тако ни да вас сви воле. Мора да постоји баланс. Битно је да већина људи воли оно што радим. Ми глумци се бавимо нечим што човека усрећује и што га оплемењује.

Сарадња са Цецом Бојковић, посебно искуство

Ових дана вас гледамо у репризи серије „Мамини синови“ која се емитује на Првој телевизији. Какво искуство носите с тог пројекта и да ли је планиран наставак серије?

– Видели сте, чак 20 кила сам тада био дебљи него сада (смех). Рекао сам да ће то бити прва серија у којој ме људи неће препознати (смех). Са Цецом Бојковић и Ненадом Јездићем је било фантастично радити као и са свим осталм људима, али искуство са њих двоје ћу ипак памтити целог живота. Мислим да је та серија стварно дивна и да има нешто занимљиво у њој. Снимљене су 44 епизоде и за сада неће бити нових.

С обзиром на то да се у последње време све више снима нових домаћих филмова и серија како вам се допада буђење српске кинематографије?

– То је феноменално. То што се у последње време много снима само значи да ће за нас глумце бити више посла. Гледаоци воле да гледају домаће серије. Воле домаће глумце. Можемо ми да доведемо неког холивудског глумца овде, али он неће узбудити наше гледаоце као нешто што он гледа о себи, као нешто што ће он да препозна. Мислим да треба да будемо задовољни, да искористимо ову прилику и залет да направимо неку константност, да направимо нешто што неће трајати само сад па онда опет пет година ништа, него да сваке године радимо оволико и да сваке године буде овако лепих филмова и серија.

 Владимир Бијелић

Фото: Промо