Andrija Milošević, glumac: Umem da probudim dete u sebi

Njegov humor i iskrena želja da nasmeje publiku već dve decenije zasluženo bivaju počašćeni   gromoglasnim aplauzima širom bioskopskih i pozorišnih sala u regionu. Gluma je njegov adrenalin, a aplauz najbolja ocena za ono što radi. Publika jednako voli da ga gleda i u pozorišnim predstavama, ali je ipak, čini se, najviše poštovalaca dobio igrajući u različitim televizijskim serijama i formatima, gde je do izražaja došao njegov optimizam, autentičnost i, svakako, njegov humor.

Pre nego što je postao glumac sam se snalazio i borio za svoj uspeh što ga je načinilo čovekom koji čvrsto stoji na nogama i koji poštuje svoje kolege i posao kojim se bavi. Baš zato i jeste takav kada se ugase kamere - kulturan, neposredan, skroman i prijatan za razgovor. U to smo se i sami uverili na novosadskoj premijeri filma „Taksi bluz“ u bioskopu „Cineplexx Promenada“. U tom filmskom ostvarenju, za koje kaže da je priča o dobrim ljudima, Andrija se obreo ne samo kao glumac, nego i kao producent. Na početku razgovora nam je otkrio da mu nije bilo teško da u isto vreme producira i igra u filmskom ostvarenju koje je već prvih dana prikazivanja pobrao sve simpatije nacije.

– Na raznorazne načine se bavim producentskim poslom, kako u pozorištu tako i na televiziji. Bilo mi je važnije da tu moju glavnu ulogu koju sam dobio posle 15 godina uradim kako treba. Mislim da sam u ovom filmu uspeo da zajedno sa rediteljem napravim taj lik tako da to bude nešto novo i drugačije. Da to ne bude Andrija koji zabavlja, nego lik koji prikazuje čoveka koji doživljava to što doživljava i mislim da sam barem što se toga tiče tu pobedio – rekao je glumac Andrija Milošević za „Dnevnikov“ TV magazin.

Jednom prilikom ste rekli da samo dobra komedija može da ostavi ukus gorčine u ustima. Da li je film „Taksi bluz“ takav da može da utiče na pojedinca da menja sebe ili svet oko sebe?

– To je teško. Možete da napravite užasno kritičan film koji će prikazati sve ono što mi znamo. Kod nas se tačno zna šta je dobro i šta je loše. Nema tu šta da se izmišlja. Ako ljudi ne znaju šta je dobro, a šta loše, onda ih mi možda malo tim filmom, odnosno onim što radimo ili načinom na koji radimo možda podstaknemo na razmišljanje. Ovaj film vas čini srećnim. To je film koji vam daje blagu notu emocije i romantike koju smo izgubili. Ovo je divna ljudska ljubav između čoveka koji je potpuno pogubljen i klinca koji je ostao sam, a koji se nađu na istom putu i umesto da pobegnu jedan od drugog, što bi danas bilo „normalno“, oni se sastave, zavole i postanu porodica. Zato je ovo priča, pre svega, o stvaranju porodice.

U filmu igrate Marka, neuspelog scenaristu koji zarađuje tako što radi kao taksista. Šta mislite koliko se takvih likova i neostvarenih snova krije u taksi vozilima u Srbiji?

– Krije se, ne samo u Srbiji već svuda u svetu. Ne može sve da se ostvari i ne može svako da se ostvari! Takva je priroda. Kada bi svi to mogli ne bi bilo nesrećnih ljudi. Ne bi bilo možda ni onih koji se ostvare u potpuno nečemu desetom pa u tome postanu fenomenalni.

Publika vas je od starta odredila kao komičara. Da li vas nekada opterećuje to što se od vas uvek očekuje da zabavljate i nasmejete?

– To jeste opterećenje, ali se ja lično nekako nosim sa tim. Kako? Ne znam ni sam, verujte mi, ali nekako uvek kod sebe mogu da prizovem radost, infantilnost i tu dečju potrebu da nešto radim. Ipak, već imam 40 godina i polako se menjaju i neke moje vizure o životu i o tome šta bih voleo. Moj život i sve ono što radim postaje s godinama sve ozbiljniji.

Ipak, rekli ste da biste voleli da jednog dana ljudi kažu „bio jednom jedan veseli čovek“?

– Da, to bi zaista bilo divno kada bi ljudi govorili o meni.

Stiče se utisak da su glumci često na meti kritičara. Šta mislite da li u Srbiji publika ima prevelika očekivanja? Da li se nekada plašite reakcije publike na ono što radite?

– Ne! Publika mora da kritikuje! Ona gleda i mora da kaže svoje mišljenje. Bitno je da vi nemate problem sa tim. I mene su kritikovali zbog mnogo čega, ali nikada se zbog toga nisam potresao, niti me je to opterećivalo. Uvek je, sa druge strane, bilo mnogo onih koji su me hvalili. Uvek postoje dve strane medalje. Nemoguće je da vas svi mrze, ali isto tako ni da vas svi vole. Mora da postoji balans. Bitno je da većina ljudi voli ono što radim. Mi glumci se bavimo nečim što čoveka usrećuje i što ga oplemenjuje.

Saradnja sa Cecom Bojković, posebno iskustvo

Ovih dana vas gledamo u reprizi serije „Mamini sinovi“ koja se emituje na Prvoj televiziji. Kakvo iskustvo nosite s tog projekta i da li je planiran nastavak serije?

– Videli ste, čak 20 kila sam tada bio deblji nego sada (smeh). Rekao sam da će to biti prva serija u kojoj me ljudi neće prepoznati (smeh). Sa Cecom Bojković i Nenadom Jezdićem je bilo fantastično raditi kao i sa svim ostalm ljudima, ali iskustvo sa njih dvoje ću ipak pamtiti celog života. Mislim da je ta serija stvarno divna i da ima nešto zanimljivo u njoj. Snimljene su 44 epizode i za sada neće biti novih.

S obzirom na to da se u poslednje vreme sve više snima novih domaćih filmova i serija kako vam se dopada buđenje srpske kinematografije?

– To je fenomenalno. To što se u poslednje vreme mnogo snima samo znači da će za nas glumce biti više posla. Gledaoci vole da gledaju domaće serije. Vole domaće glumce. Možemo mi da dovedemo nekog holivudskog glumca ovde, ali on neće uzbuditi naše gledaoce kao nešto što on gleda o sebi, kao nešto što će on da prepozna. Mislim da treba da budemo zadovoljni, da iskoristimo ovu priliku i zalet da napravimo neku konstantnost, da napravimo nešto što neće trajati samo sad pa onda opet pet godina ništa, nego da svake godine radimo ovoliko i da svake godine bude ovako lepih filmova i serija.

 Vladimir Bijelić

Foto: Promo