Zvuci tambure duboko utkani u tradiciju Vojvodine

Na inicijativu Etnološkog odeljenja Muzeja Vojvodine u Novom Sadu tamburaška praksa od ove godine upisana je u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa. Na listu je dospela ne samo zbog umetničkih kvaliteta, nego zbog kulturološkog značaja koju ima za zajednice na ovim prostorima.

Tamburaška muzika se prenosi s generacije na generaciju, dira u srce, pobuđuje emocije, ali stvara i osećaj pripadanja, odnosno identiteta. Ona je istovremeno tradicionalna, ali i savremena i živa. Tamburašku praksu, kao specifičnu kulturnu formu, odlikuje orkestarsko muziciranje, a veštine i znanja sviranja na toj vrsti žičanih instrumenata predstavljaju osnovni nematerijalni segment tamburaštva.

Prema rečima dr Tatjane Bugarski iz Muzeja Vojvodine, tamburaška muzika nije isključivo vezana ni za jednu etničku zajednicu, ni za geografski prostor, iako su zvuci tambure najčešća asocijacija na Vojvodinu.

- Da bi se element kulture našao na Nacionalnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa potrebno je da se generacijama prenosi usmenim, direktnim putem i da ima veliki značaj za zajednicu koja ga neguje – pojašnjava dr Tatjana Bugarski. –  U ovom slučaju ne radi se o vrednovanju tamburaške muzike nego o davanju priznanja čitavoj kulturnoj praksi. Uz nju se banči, slavi, tuguje, ispraća i dočekuje. Tamburaši se slušaju u trenucima koji su važni čoveku ili za jednu zajednicu. Ona povezuje ljude, a to zajedništvo je muzičarima najvažnije.

Instrumenti slični tamburi imaju dugu istoriju, tokom vremena su se menjali, kao i načini muziciranja, ali tamburaštvo se najviše razvilo tokom 19. i 20. veka. U Muzeju Vojvodine čuva se mala ali vredna kolekcija instrumenata koja će naredne godine biti predstavljena javnosti. Među eksponatima naći će se i retka tambura iz Čerevića, za koju se veruje da može da se ubroji među najstarije.

- Stručnjaci Muzeja neprekidno istražuju na terenu, i uverili su se da tamburaška praksa snažno živi u narodu. Ona se neguje u ansamblima, u osnovnim i srednjim muzičkim školama, tamburaškim orkestrima, kulturno-prosvetnim i kulturno-umetničkim društvima, gde sviraju i ženski orkestri – zaključuje dr Tatjana Bugarski.

Tambura je žičani instrument koji se razvio od instrumenta poznatog već u staroj kulturi Mesopotamije i Egipta. Izrađuju se od drveta, uglavnom javora, a prednje daske od određenih vrsta četinara koje imaju izrazita rezonantna, akustična svojstva. Vrhunske instrumente stari majstori izrađuju ručno, a poznate su Kudlikove, Bocanove, Tormine, Gezove...

Postoji više vrsta tambura: prim, basprim, E-basprim, kontra, čelo, begeš ili tamburaški bas koji je sličan kontrabasu. Najsličnije su gitarama, a po sličnom principu se dobija i ton ali se tehnike svriranja potpuno se razlikuju. Postoje dva osnovne vrste štima - Farkašev koji se pretežno koristi u zapadnom delu Hrvatske i Sremski štim koji je zastupljen u Vojvodini a i preovlađuje na svim teritorijama gde se svira tambura.

         Silvia Kovač