Звуци тамбуре дубоко уткани у традицију Војводине
Звуци тамбуре дубоко су уткани у традицију Војводине и саставни су део културног идентитета Срба, Рома, Буњеваца, Мађара, Хрвата, Словака, Русина и других заједница које живе у Србији.
На иницијативу Етнолошког одељења Музеја Војводине у Новом Саду тамбурашка пракса од ове године уписана је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа. На листу је доспела не само због уметничких квалитета, него због културолошког значаја коју има за заједнице на овим просторима.
Тамбурашка музика се преноси с генерације на генерацију, дира у срце, побуђује емоције, али ствара и осећај припадања, односно идентитета. Она је истовремено традиционална, али и савремена и жива. Тамбурашку праксу, као специфичну културну форму, одликује оркестарско музицирање, а вештине и знања свирања на тој врсти жичаних инструмената представљају основни нематеријални сегмент тамбураштва.
Према речима др Татјане Бугарски из Музеја Војводине, тамбурашка музика није искључиво везана ни за једну етничку заједницу, ни за географски простор, иако су звуци тамбуре најчешћа асоцијација на Војводину.
- Да би се елемент културе нашао на Националној листи нематеријалног културног наслеђа потребно је да се генерацијама преноси усменим, директним путем и да има велики значај за заједницу која га негује – појашњава др Татјана Бугарски. – У овом случају не ради се о вредновању тамбурашке музике него о давању признања читавој културној пракси. Уз њу се банчи, слави, тугује, испраћа и дочекује. Тамбураши се слушају у тренуцима који су важни човеку или за једну заједницу. Она повезује људе, а то заједништво је музичарима најважније.
Инструменти слични тамбури имају дугу историју, током времена су се мењали, као и начини музицирања, али тамбураштво се највише развило током 19. и 20. века. У Музеју Војводине чува се мала али вредна колекција инструмената која ће наредне године бити представљена јавности. Међу експонатима наћи ће се и ретка тамбура из Черевића, за коју се верује да може да се уброји међу најстарије.
- Стручњаци Музеја непрекидно истражују на терену, и уверили су се да тамбурашка пракса снажно живи у народу. Она се негује у ансамблима, у основним и средњим музичким школама, тамбурашким оркестрима, културно-просветним и културно-уметничким друштвима, где свирају и женски оркестри – закључује др Татјана Бугарски.
Тамбура је жичани инструмент који се развио од инструмента познатог већ у старој култури Месопотамије и Египта. Израђују се од дрвета, углавном јавора, а предње даске од одређених врста четинара које имају изразита резонантна, акустична својства. Врхунске инструменте стари мајстори израђују ручно, а познате су Кудликове, Боцанове, Тормине, Гезове...
Постоји више врста тамбура: прим, басприм, Е-басприм, контра, чело, бегеш или тамбурашки бас који је сличан контрабасу. Најсличније су гитарама, а по сличном принципу се добија и тон али се технике сврирања потпуно се разликују. Постоје два основне врсте штима - Фаркашев који се претежно користи у западном делу Хрватске и Сремски штим који је заступљен у Војводини а и преовлађује на свим територијама где се свира тамбура.
Силвиа Ковач