Zdravlje stiže iz banatske štale
Uvek ima svega na atraktivnoj fešti „Tanderbal“, koja se priređuje za Dan Bečeja. Bio je i Etno-bazar, a među brojnim izlagačima prvi put se našao i Milan Ćuk (63) s produkcijom porodične firme „Mala mlekara Ćuk“ iz Banatskog Karađorđeva.
Na štandu je servirao sitno iseckane kockice više vrsta kozijeg i kravljeg sira. Pride, surutku.
– Odavno sam redovan na poljoprivrednim sajmovima i sajmovima zdrave hrane, ali sam počeo da se „širim” i tako popularišem kozarstvo, kojim se bavim od 2003 – objašnjava Ćuk, dok animira potencijalne mušterije. – Probaju ljudi sireve, kupuju, a da je više para, išlo bi „kao alva“. Normalno, kad ih pravimo bez ikakve hemije, po staroj recepturi. Ne prodajem kozje mleko, već ga pretvaram u vrhunske sireve, dok kravlje kupujem i pravim sireve. Ukupno petnaestak, od ličke base i rikota (najjeftiniji je, tek 500 dinara kilo), preko tri vrste trapista, dimljenih, domaćih i mediteranskih s belim bosiljkom, majčinom dušicom i ruzmarinom, koji koštaju između 1.200 i 1.500. Premijum zaista vredi 2.200 dinara jer mora da odleži bar šest meseci, često i godinu, u prostoriji za zrenje na odgovarajućoj temperaturi i vlažnosti, a po strukturi je najbliži parmezanu, samo je bogatije arome. I kravljih sireva imam nekoliko vrsta.
Spremao se Milan za mašinskog inženjera, apsolvirao i oženio se, potom bavio paorlukom i trgovinom, gde je takođe stekao apsolventski status, a tek kao kozar je „diplomirao“. Ma, doktorirao!
– Jedan sam od pionira kozarstva kod nas. Ranije i nije bilo zainteresovanih. Imam farmu od 150 umatičenih koza sanske rase, dok je u početku bilo i alpskih. No, naše su se domaće pokazale rentabilnijima jer im je laktacija duža i daju više mleka. Držimo ih u zatvorenom prostoru i donosimo im hranu, koju proizvodim na sopstvenih 40 jutara banatske zemlje. Mi smo mala porodična firma. Ćerka je preuzela mlekaru, a ja, uz pomoć supruge koja je zaposlena, proizvodim sireva. Imam na plati i troje radnika. Što se koze bolje hrane i napajaju vodom, to je mleko bolje i duže se dobija. Dobra je ona koja daje 600 litara mleka godišnje i takve su kod mene „na stanu“ – s ponosom nalglašava Ćuk.
No, koze i dalje nisu previše popularne na domaćim farmama.
– Kriva je predrasuda naših ljudi da se kozje mleko „oseća“. Ono, zapravo, vrlo lako uvlači miris okoline, i ako se koza muze u neuslovnom prostoru, pored đubreta, nečistim rukama ili blizu jarca, mleko to apsorbuje. A ako se muze, kao kod mene, mašinski, u prostoru obloženom keramičkim pločicama, ne da nema mirisa, već su koze tokom muže dobro raspoložene – s osmehom priča Milan. – Za kilo vrhunskog sira treba, zavisno od sezone, u proleće, posle jarenja, devet litara mleka, a leti i do 14. Inače, nikad za sir ne mešam kozje i kravlje mleko. Jer, ima mnogo ljudi alergičnih na kravlje proteine, dok se pokazalo da na kozje nisu. Kozje mleko i proizvodi su preporučljivi plućnim bolesnicima, a surutka, malo ko zna, leči helikobakter. Ko ima čir na „dvanastercu“ ili želucu, ona je odlična terapija. Neki tvrde i da je kozje mleko bolje od vijagre!
Zadovoljan je Ćuk što kozari dobijaju subvencije, ali su one iste kao kod ovčara, koji imaju manje troškove oko svojih grla. Njegova mlekara već se pročula, a gostima mnogih renomiranih hotela i restorana često na trpezu stižu i autentična delicija pod parolom „Sir za svaki dan“.
V. Jankov