Zadolmljivanje ili kako se nekad lomio jezik
Svi ovde u ravnici znaju šta je dolma – nasip, bair, bent, bedem, duga zemljana planina koja nas štiti od previše vode iz Dunava, Save, Tise, Tamiša i još nekih reka.
No, pred sam kraj 19. veka, iskovan je izraz zadolmljivanje. Baš tu radnju tražilo je više od deset banatskih opština a od „kraljevskog ugarskog erara” (Čenta, Ovča, Borča, Kovačica, Baranda, Sakule, Crepaja…) da ih zaštiti od čestih poplava i drugih nevolja što im čine Dunav i Tamiš. Spor vrlo ozbiljan i dugotrajan, čak je imao i obećavajući kraj jer je država priznala da su oštećeni u pravu i procenila da bi sve koštalo preko 15 miliona kruna! No, došao novi vek, pa onda Veliki rat i od posla ne bi ništa. Sve do 1929. godine, kad je zaista izgrađen nasip, na Dunavu širok čak pet metara, a na Tamišu nešto uži, sve da se osigura železnička pruga Beograd–Pančevo od 90 km. Platila nova kraljevina 260.000 dinara. Možda je tad nastala čuvena pesma:
„Bair se odvalio / Živa se strovalio
Po Begeju šešir pliva / Udavi se Živa”.
Stara banatska pesma, zdravo tužna, mada se peva uz tamburaše i na ariju šalajke. Seća nas na bair, nasip, dolmu, bent, brežinu… dugačku planinu što prati panonske velike reke. Istina, ne baš svuda, ali nadležni obećavaju da će je biti i tamo gde su sad nezaštićene oranice, voćnjaci i naselja, ponegde u Sremu i Banatu. Dakle, bair i dolma su samo neka od imena za spasonosne zaštitne nasipe kojima Vojvodina mora biti premrežena, ušuškana, da se opet ne pretvori u veliki rit, polumočvaru kakva je nekad, pre samo dva veka i bila. Da nema baira i dolmi, šajke bi zaista klizile šorovima kao kad je nicao Novi Sad i tokom poplava imao tek nekoliko suvih ostrvaca. Na to nas seća i opominje ime ulice u samom centru grada Zlatna greda, ne zato što je tamo, recimo, bila prva banka već što je štrčala iz vode i kad je Dunav talasao na koti od 600 cm.
Baire su pravili ljudi vekovima i nisu bili tako visoki ni dugi kao danas. Nikad dovoljno vremena za zidanje tih grebena, koji se, istina, ne vide iz svemira kao Kineski zid, ali odbrambenu ulogu igraju bolje. Nasipi i dolme nisu ubeleženi u obične geografske karte, podrazumeva se da su tu, na to su nas navikli, a da ih se setimo „pomažu” nam same reke kad nabujaju i počnu da zagrizaju temelje dolmi. Tad se setimo rasta vodostaja, redovne i vanredne odbrane, povodnja, evakuacije, spasavanja imovine, ljudi, divljači… Kad su reke u svom redovnom koritu, nasipi i dolme su romantično lepa mesta. Obrasla negovanom travom (po propisu moraju da se redovno kose), poljskim cvećem, tu su najlepše bulke i ivanjsko cveće, na onoj strani gde su oranice šarene se usevi, a gde je voda šušti lišće topola i vrba, a negde bresta i jasena, to je forland.
Najverniji ljubitelji prirode, dakle pecaroši, skeledžije, alasi, birtaši, lovci i poneki baštovan, žive u forlandima punim životom, ako im to dozvole reke. Tamo ptice najlepše pevaju, vetar slabije duva, rosa je do podneva, samo tu ima lokvanja, roda i čaplji, konačno, samo tamo grizu šaran i štuka, divlje patke preleću meandre i bare, labudovi leže na plovećim gnezdima, srne dolaze predveče na pojilo… Kad u Potisju žele da naslikaju da je nekome dobro i lepo kažu: Živi kô dolmaško june! Ima sve što mu treba. Dobro, samo tamo i komarci grizu kao pre dvesta godina, ali nešto mora da se istrpi da bi se uživalo u Panonskom raju. Ljudi s one strane baira i dolme, što gledaju u vodu, takođe cene nasip iako ih ne štiti. Najbolje znaju koliko je bilo teško načiniti ga, kako je važno čuvati ga da ga ne podrivaju krtice, jazavci, hrčkovi i drugi glodari, ali i ne razbijaju teške mašine i traktori-mastodonti, što je, nažalost, često tamo gde se nasip koristi kao saobraćajnica, makar bio presvučen kamenom košuljicom ili čak i asfaltom. Konačno, bair je kao i svaka druga vredna građevina – načinjen za opšte dobro pa traži opštu negu i pažnju,
Svako mesto kraj reka u Vojvodini ima priču o svojoj dolmi pa i Novi Sad, jer je i kod srednjeg vodostaja Dunava – ispod njegovog nivoa, dakle da nije nasipa – plivao bi gotovo ceo, izuzev te Zlatne grede i, recimo, Sajlova. Raspon vodostaja ovde je čak 8,25 metara – minimalni bio u maju 1933. minus 87 cm a maksimalni juna 1965. – plus 778 cm, očitavano od nulte kote koja treba da bude na nadmorskoj visini mesta! No, oko maksimalnog vodostaja Dunava kod Novog Sada postoji teorija da on nije tačan. Naime, kad je izmeren te famozne ’65. kad se grad borio 127 dana s vodom, pritisak velike reke je nešto oslabljen probojima nasipa uzvodno, čak na pet mesta. Najteže je stradao Begeč, ali ni Čelarevo sa čak 4.000 poplavljenih hektara nije dobro prošlo. Neke računice govore da bi maksimalni vodostaj kod Novog Sada, da ga nisu „spasli” ti proboji, bio 818 cm! Inače, sad se nasipi osiguravaju tako da budu bar 120 cm iznad „stogodišnjeg maksimuma”, da ih ne bi krunili talasi i vetar.
P. S.
Inače, dolma je pozajmljena iz turskog jezika gde znači da je nešto „napunjeno”, najčešće jela kao što su punjena paprika, tikvice i sarmice.
Pavle Malešev