Задолмљивање или како се некад ломио језик

Но, пред сам крај 19. века, искован је израз задолмљивање. Баш ту радњу тражило је више од десет банатских општина а од „краљевског угарског ерара” (Чента, Овча, Борча, Ковачица, Баранда, Сакуле, Црепаја…) да их заштити од честих поплава и других невоља што им чине Дунав и Тамиш. Спор врло озбиљан и дуготрајан, чак је имао и обећавајући крај јер је држава признала да су оштећени у праву и проценила да би све коштало преко 15 милиона круна! Но, дошао нови век, па онда Велики рат и од посла не би ништа. Све до 1929. године, кад је заиста изграђен насип, на Дунаву широк чак пет метара, а на Тамишу нешто ужи, све да се осигура железничка пруга Београд–Панчево од 90 км. Платила нова краљевина 260.000 динара. Можда је тад настала чувена песма:

„Баир се одвалио / Жива се стровалио

По Бегеју шешир плива / Удави се Жива”.

Стара банатска песма, здраво тужна, мада се пева уз тамбураше и на арију шалајке. Сећа нас на баир, насип, долму, бент, брежину… дугачку планину што прати панонске велике реке. Истина, не баш свуда, али надлежни обећавају да ће је бити и тамо где су сад незаштићене оранице, воћњаци и насеља, понегде у Срему и Банату. Дакле, баир и долма су само нека од имена за спасоносне заштитне насипе којима Војводина мора бити премрежена, ушушкана, да се опет не претвори у велики рит, полумочвару каква је некад, пре само два века и била. Да нема баира и долми, шајке би заиста клизиле шоровима као кад је ницао Нови Сад и током поплава имао тек неколико сувих острваца. На то нас сећа и опомиње име улице у самом центру града Златна греда, не зато што је тамо, рецимо, била прва банка већ што је штрчала из воде и кад је Дунав таласао на коти од 600 цм.

Баире су правили људи вековима и нису били тако високи ни дуги као данас. Никад довољно времена за зидање тих гребена, који се, истина, не виде из свемира као Кинески зид, али одбрамбену улогу играју боље. Насипи и долме нису убележени у обичне географске карте, подразумева се да су ту, на то су нас навикли, а да их се сетимо „помажу” нам саме реке кад набујају и почну да загризају темеље долми. Тад се сетимо раста водостаја, редовне и ванредне одбране, поводња, евакуације, спасавања имовине, људи, дивљачи… Кад су реке у свом редовном кориту, насипи и долме су романтично лепа места. Обрасла негованом травом (по пропису морају да се редовно косе), пољским цвећем, ту су најлепше булке и ивањско цвеће, на оној страни где су оранице шарене се усеви, а где је вода шушти лишће топола и врба, а негде бреста и јасена, то је форланд.

Највернији љубитељи природе, дакле пецароши, скелеџије, аласи, бирташи, ловци и понеки баштован, живе у форландима пуним животом, ако им то дозволе реке. Тамо птице најлепше певају, ветар слабије дува, роса је до поднева, само ту има локвања, рода и чапљи, коначно, само тамо гризу шаран и штука, дивље патке прелећу меандре и баре, лабудови леже на пловећим гнездима, срне долазе предвече на појило… Кад у Потисју желе да насликају да је некоме добро и лепо кажу: Живи кô долмашко јуне! Има све што му треба. Добро, само тамо и комарци гризу као пре двеста година, али нешто мора да се  истрпи да би се уживало у Панонском рају. Људи с оне стране баира и долме, што гледају у воду, такође цене насип иако их не штити. Најбоље знају колико је било тешко начинити га, како је важно чувати га да га не подривају кртице, јазавци, хрчкови и други глодари, али и не разбијају тешке машине и трактори-мастодонти, што је, нажалост, често тамо где се насип користи као саобраћајница, макар био пресвучен каменом кошуљицом или чак и асфалтом. Коначно, баир је као и свака друга вредна грађевина – начињен за опште добро па тражи општу негу и пажњу,

Свако место крај река у Војводини има причу о својој долми па и Нови Сад, јер је и код средњег водостаја Дунава – испод његовог нивоа, дакле да није насипа – пливао би готово цео, изузев те Златне греде и, рецимо, Сајлова. Распон водостаја овде је чак 8,25 метара – минимални био у мају 1933. минус 87 цм а максимални јуна 1965. – плус 778 цм, очитавано од нулте коте која треба да буде на надморској висини места! Но, око максималног водостаја Дунава код Новог Сада постоји теорија да он није тачан. Наиме, кад је измерен те фамозне ’65. кад се град борио 127 дана с водом, притисак велике реке је нешто ослабљен пробојима насипа узводно, чак на пет места. Најтеже је страдао Бегеч, али ни Челарево са чак 4.000 поплављених хектара није добро прошло. Неке рачунице говоре да би максимални водостај код Новог Сада, да га нису „спасли” ти пробоји, био 818 цм! Иначе, сад се насипи осигуравају тако да буду бар 120 цм изнад „стогодишњег максимума”, да их не би крунили таласи и ветар.

П. С.

Иначе, долма је позајмљена из турског језика где значи да је нешто „напуњено”, најчешће јела као што су пуњена паприка, тиквице и сармице.

        Павле Малешев