Vojka, jedino selo u Sremu sa bar jednom umetničkom slikom u svakoj kući

Zahvaljujući talentu, radu i profesoru Klausu Trumfu, sa kvartetom kontrabasa “Basiona Amorosa” Ljubinko je nastupao na nekim od najvećih svetskih muzičkih pozornica. Sa drugim ansamblom muzičara sa tri kontinenta, “Beltangom” nastupa uspešno širom Evrope kao i na festivalima u Južnoj Americi, Argentini, Brazilu...

Zahvaljujući Ljubinku Laziću postoji muzička škola koju pohađaju deca iz okolnih mesta, priređuju se koncerti, zbog kojih je prepuna mala muzička sala, a neretko za žitelje Vojke, Golubinaca, Stare Pazove i Inđije sviraju gorepomenuti svetki poznati ansambli…

Malo izvan sela nalazi se Vazduhoplovni klub “Vihor” koji je osnovan u jesen 2003. godine. Nikola Lovrić, mladi bratanac vlasnika pokazuje nam šest njihovih aviona marke “Pipistrel” koje proizvodi slovenačka fabrika, laureat NASA-ine nagrade za najbolji avion u kategoriji ultralakih aviona. Cena jednog novog dvoseda je 180.000 evra.

Nešto kasnije stiže i Milan Lovrić, vlasnik Vazduhoplovnog kluba “Vihor” i otvara nam drugi hangar u kojem se nalazi avion koji je po modelu britanske letelice iz Prvog svetskog rata počeo da gradi jedan od Milanovih sinova. “Iz ovakvog je oboren Crveni Baron!”, kaže Milan i dodaje kako veruje da je bolje što je novac iz svog uspešnog plastičarskog biznisa uložio u aero-klub i svoju i decu svog brata zainteresovao za letenje nego da je sinovima kupovao stanove u Beogradu i besne automobile.

Produžujemo ka centru sela kojim pored crkve i dominira i spomenik borcima NOR-a. Spomenik je rad vajara Svetislava Lukića iz Beograda, a sastoji se od bronzane figure borca i zida na kome su reljefi i ploče sa imenima 294 pala borca i 30 žrtava fašističkog terora.

Od prvih pisanih pomena Vojke, kao naseljenog mesta, tek oko 1578. pominje se jedan sveštenik, što navodi na pretpostavku da je tu bila i manja crkva u kojoj je službovao. U severozapadnom uglu centra sela postojala je crkva brvnara ili od pletera, a na osnovu mitropolitske uredbe iz 1724. Vojčani grade svoju prvu crkvu od tvrđeg materijala, pokrivenu šindrom, sa srednjim zvonom i trapezom od cigle. Popis iz 1732/33. koji je naredio mitropolit Vićentije Jovanović, govori nam da su crkve u Sremu bile vrlo siromašne ali je jedino Vojka imala crkvu od tvrdog materijala. Pored ove crkve bilo je i groblje koje je na sadašnju lokaciju premešteno 1848. Ni crkva nije ostala dugo na tom mestu. Nova crkva, veća, šira i duža, počela se graditi na severoistočnom uglu centra sela, od cigle i kamena…

Na trećem uglu raskrsice nalazi se lepo uređeni park ispred prostorija Mesne zajednice Vojka gde nas dočekuje Jelena Inđić, predsednica MZ.  Videlo se to i po parku ispred, ali kada smo ušli u zgradu odmah mi je bilo jasno - ovo je jedna od najbolje uređenih i najlepših prostorija neke mesne zajenice u Vojvodini koje smo imali prilike da vidimo. Zidovi su ukrašeni slikama nastalim na likovnim kolonijama koje se u ovom selu organizuju već tri decenije.

„Nomadi kroz život putuju kao prah”

Na groblju u Vojki sahranjen je i Boško Zeković Zeka, diplomata i dugogodišnji upravnik Pozorišta mladih u Novom Sadu. Boško Zeković rođen je 1911. u Vojki. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Zemunu, učiteljsku školu 1932. u Somboru, a zatim je bio učitelj u Kuzminu i Vojki. Kao rezervni oficir u Aprilskom ratu 1941. pao je u nemačko zarobljeništvo i do kraja rata, bio je u logorima u Osnabriku i Niribergu. Posle rata radio je u diplomatskoj službi, u Ambasadi FNRJ u Varšavi, potom u Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu. Zatim se zaposlio kao nastavnik u Muškoj gimnaziji u Novom Sadu, a predavao je i u školi učenika u privredi, dok je u Državnoj pozorišnoj školi u Novom Sadu bio profesor i direktor, do 6. februara 1953.  Najvažniji period u njegovom životu bio je onaj koji je proveo kao upravnik Pozorišta lutaka, odnosno Pozorišta mladih u Novom Sadu, od 1959. do penzionisanja 1972. U vreme njegovog direktorovanja tu školu su završili brojni, kasnije veoma afirmisani dramski i filmski umetnici: Velimir Bata Živojinović, Dragoljub Milosavljević Gula, Jevto Dušanović, Bora Stojanović, Ilija Slijepčević, Dobrila i Dragiša Šokica... Proputovao je ceo svet. Na njegovom grobu urezano je: “Nomadi kroz život putuju kao prah!”

Likovna kolonija „Kosmik Art- Ljubiša Marić“ ove godine će se održati od 8. do 11. septembra u prostorijama Doma kulture. Manifestacija je začeta 1990. na inicijativu pokojnog slikara Ljubiše Marića. Cilj ove kolonije je očuvanje tradicije i predstavlja jednu od najstarijih likovnih kolonija na našim prostorima. Na koloniju u Vojku pored srpskih, dolazili su i umetnici iz Rusije, Bugarske, Moldavije, Ukrajine, i iz bivših republika Jugoslavije.

Ono što je posebna vrednost ove kolonije je činjenica da slikari spavaju po kućama meštana Vojke i da svaki svom domaćinu ostavi po jednu sliku a jednu dobije Mesna zajednica. Na taj način gotovo svaka kuća u Vojki ima neku umetničku sliku što je prava retkost u današnjim vojvođanskim selima. 

Ispred MZ Vojka dočekuje nas romanopisac, pesnik i dobri čovek iz sremačkog sela Vojka, Stevan Korać Šele. Ovaj čovek godinama brine o starijim meštanima iz rodnog sela i okoline. Donosi im namirnice, lekove, zabavlja i mlađe Vojčane u „Maštaonici“ u svom dvorištu, a kad padne noć piše stihove. Uprkos Parkinsonovoj bolesti od koje boluje, Šele je veoma aktivan i u Društvu za afirmaciju osoba sa invaliditetom „Feniks“ u Staroj Pazovi.

Susret počinje pesmom koju je Šele posvetio našem biciklističkom pohodu, izrecitovao je i snimio pa nam pustio na kasetofonu:

“Stigao je Čoban i do Vojke al on ovce nema, ime mu je Robert, na biciklu obilazi ovaj deo Srema. Leteće u zmaju ili avionu i ako se živ sa neba vrati, Robert će pisati... Što je bliže vreme za letenje po glasu bih rekao da se Robert boji. Kada sleti na sremsku poljanu ja zamišljam šta će reći: ‘Leteo sam sada i više nikada...’” Kolega Dragan koji je poneo uskršnje jaje (putovanje je bilo na drugi dan Uskrsa) tucao se sa Šeletom i mogli smo da krenemo ka pravoslavnom groblju u Vojki na kojem ovaj čovek godinama unazad čisti zapuštene spomenike i objašnjava nam ko je ko.

Hronika groblja u selu Vojka beleži jednu okrenutu šolju kafe koju je pokojnica (za koju čujemo da ju je ubio muž!) očigledno volela da ispija; veliki spomenik Banetu Ćurčinu koji se vratio iz Amerike i od sopstvenih sredstava podigao kapelu na groblju; Nikolu, Radu i Ljubu - oca i dva sina koje je sve odneo vihor Drugog svetskog rata; grob jednog strastvenog šahiste; jednog pevača, priču o jednoj zabranjenoj ljubavi i velikom prijateljstvu dva druga...

Na groblju u Vojki sahranjena je još jedna legenda ponikla iz ovog kraja. Siniša Gajin bio je vanserijski fudbalski talenat, rodom iz Vojke u kojoj je i počeo da igra fudbal, da bi punu afirmaciju doživeo u “Galenici”. Tu se pročuo kao nenadmašeni dribler i lukav gol igrač, tako da je mogao da igra na bilo kom mestu u napadačkom redu, a po potrebi i u odbrani. Iako je bio na meti više prvoligaških ekipa, ostao je veran Zemunu, osim jedne sezone pri kraju karijere, koju je proveo u dresu IMT-a. U najboljim danima bio je pre svega standardni član amaterske državne reprezentacije. Na žalost, ni Gajin nije postigao u fudbalu sve što je mogao, pre svega zbog veoma ravnih tabana, fizičke mane koja ga je ozbiljno ometala. Brzo se zamarajući, nije bio spreman za velike napore i intezivni treninzi su mu više škodili nego koristili. Uprkos svemu, Gajin koji je bio i veoma skroman i dobar momak, vrlo brzo je i onim što je pružao na terenu postao ljubimac zemunske publike i sigurno najpopularniji igrač u istoriji zemunskog fudbala.

Na rastanku Šele nam je poklonio svoje knjige ali i vulkansko kamenje koje je obojio zlatnom bojom.

Vojka je po nekim kazivanjima imala i proroka Tanasija Abadžiju zvanog Caca (1821-1864) a govorio je da će doći vreme, leteće po nebu kola bez rude i konja. “Doće vreme, biće šor pa doktor, sokak pa dvokat, ovi lopovi nisu ništa, kakvi će biti, da putem olovke ukradu sve…”, govorio je. Stanovništvo Vojke u prvoj polovini 19. veka činili su Srbi ali u drugoj polovini dolazi nekoliko nemačkih porodica u potrazi za poslom i na kraće ili duže vreme da ostanu. Ulaskom Vojke u Granicu izgubila je značaj čuvena vojačka krčma a s njom i prateći zanati a još jedan razlog tome je i razvoj putne mreže. Od 1870. radila je u Vojki ciglana sve do 1923. a radila je i vetrenjača ali se ne zna tačno od kada. Posle ukidanja Vojne granice 1873. Vojka je priključena Hrvatskoj i Slavoniji. Vojčani su uspeli da zadrže veći deo imanja i delove izvan vojačkog atara a to su vinogradi u Čortanovcima koje su dobili još u vreme Marije Terezije prilikom ulaska Vojke u Vojnu Granicu. Prva novčana štedionica osnovana je 1888. a kasnije je novčano ojačala i pretvorena u manju banku.

Kada je vlada Austro-ugarske monarhije objavila rat Srbiji 28. jula 1914. Vojka se opet našla na opasnom mestu, blizu granice sa Srbijom. Tako su Vojčani ginuli, ali na žalost, o tome nema konkretnih podataka.

U Vojki je posle Prvog svetskog rata došlo do obnove zadrugarstva i zemljišne zajednice, tako je ceo period između dva svetska rata bio obeležen agrarnom reformom. Tokom 1927. u Vojki je prestala sa radom ciglana, srušena je četiri godine kasnije a poslednja vetrenjača koja prestala je sa radom 1914. srušena je 1931. Tada je u Vojki bilo činovnika i namesnika u Opštini, u školi desetak učitelja, bilo je zaposlenih u pošti, zdravstvenoj stanici, u mestu je bilo 8 dućana i tri sveštenika. U tom periodu je počela i elektrifikacija a Vojka je dobila i prvi

telefon sa javnom govornicom…

Najstrašni zločin za vreme Drugog svetskog rata dogodio se 8. novembra 1943. sa sajmišta je dovedeno dvadesetak Vojčana i jedan čovek iz Belegiša na vojačku železničku stanicu, gde su pobijeni i povešani pored pruge a danas na tom mestu postoji spomenik koji podseća na veliko stradanje za vreme Drugog svetskog rata.

Prva radio stanica u Sremu “Radio Vojka” osnovana je 1967. a sopstveni biskop mesto je dobilo 1959. Prema popisu iz 2011. Vojka je imala 4.752 stanovnika.

Robert Čoban