Vitez rakije Ištvan Bilicki: Bez bakarnog kazana nema dobre palinke
SENTA: Od kad je u penziji, Ištvan Bilicki (74) iz Sente se sasvim okrenuo voćarstvu i pečenju prirodne rakije. Po dve decenije je bio konobar i šef Poljočuvarske službe Senta, a čim je završio rukovodilačku karijeru, počeo je osvajati priznanja za svoju vrhunsku žestinu na prestižnim festivalima.
Rodio sam se u voćnjaku jer moj otac je imao deset jutara raznih voćki, veli Bilicki.
Zavoleo sam ih od detinjstva, dodaje vitez rakije, ali uz posao nisam stizao da im se ozbiljno posvetim, međutim, čim sam penzionisan, uzeo sam da negujem dva i po hektara.
Imam sve vrste voća koje ovde uspevaju, pa kako dospeva rod, nešto prodajemo na pijaci, a od viška pečemo rakiju, kazao je Bilicki.
Dodaje da, bez obzira na to kakva je računica, on nešto mora raditi. Ne može da sedi zaludan.
Svaka sezona je drugačija, bude rodnih, ali i loših. Lane je mraz obrao kajsije, ove godine ostalo je oko 60 odsto, ali neće biti bresaka jer su se smrzle. Posla stalno, od jutra do večeri, ako čovek hoće da je sve potaman. I ako nema roda, voćke valja negovati i sačuvati kad ga bude. Moj je voćnjak na potesu Batka, na banatskoj obali Tise prema Ostojićevu, gde je pogodna peskovita zemlja, objašnjava gos`n Pišta.
Na tradicionalnom Nikoljdanskom festivalu rakije u Senti, jednom od najprestižnijih u celom regionu, već godinama osvaja nagrade kao najbolji proizvođač iz Srbije, dok su mu mnošto pehara i medalja dodelili renomirani žiriji rakijada i u inostranstvu.
Na našem ovdašnjem lane me pretekao Pera Margan iz Pančeva jer je doneo više uzoraka rakije, čak 42, a ja tačno upola manje. Pravim palinku od svih vrsta voća koje gajim, plus, na takmičenja nosim i onu odležalu. U pečenju rakije nema nikakve tajne, samo je nezaobilazno da se koristi kvalitetno, zdravo i zrelo voće, kakvo i sveže jedemo, a ne dopustiti da leži danima na zemlji ispod stabla ili bude trulo, naglašava već deceniju vitez rakije Senćanskog reda vitezova „Sveti Nikola”, koji se trudi da afirmiše prirodnu žestinu, od koje glava ne boli.
Dodaje da vodi računa o komini i procesu fermentacije, a potom se uzda u svoju pecaru i recepturu.
Bez bakarnog kazana nema dobre rakije, tvrdi Bilicki i dodaje da se tako dobija žestina jačine 80-82 stepena, a pošto se kôm samo jednom zagreva i kuva, ne gubi se miris, već dobijaju kvalitetne aromatične kajsijevače, dunjevače, viljamovke i druge vrste, koje ljubitelji dobre kapljice znaju da cene.
Zato uvek imam mušterija, kako ovde, tako i Mađarskoj, Francuskoj i Nemačkoj, pa sve do Amerike. A i inače, ljudi me znaju jer sam redovan na takmičenjima po evropskim zemljama, veli Bilicki.
Proletos, na festivalu u Mohaču, osvojene su četiri zlatne i dve srebrne medalje, a kajsijevača se pozlatila degustacijom i glasovima posetilaca. Uspeha je bilo i u Đuli, gde je od čak 1.280 rakija, Bilicki za dunjevaču osvojio drugo mesto, a za viljamovku treće.
Često sam i ja član ocenjivačke komisije, a priznajem da nije lako dati sud o velikom broju uzoraka. Najviše sam ih probao 109, a iz mog iskustva – ne treba više od 40 u jednom danu. Članovi žirija, naravno, ne popiju tu rakiju, ali od toliko gutljaja i mirisa žestine, u glavi se ipak zavrti. Sad su se već namnožili i festivali, održavaju se gotovo svake nedelje, kod nas, ali i preko granice. Vole proizvođači da se dokazuju i međusobno upoređuju učinak, utisak je Bilickog.
M. Mitrović
