U zimskoj idili izložba fotografija o letu pored Dunava

Izložbu je priredilo ovdašnje Udruženje građana „Zlatni karaš“ koje će ove godine obeležiti dve decenije postojanja, a koje okuplja članove i volontere koji vole prirodu i koji se staraju o njoj. Izložba će biti otvorena do iza božićnih praznika i predstavlja svojevrsni kontrast zimskoj idili i hladnim snežnim danima, podsećajući na čari velike reke u proleće, leto i jesen.              

Projekat se radio tokom cele godine na toku Dunava kroz opštinu Bačka Palanka, kaže, između ostalog, Zoran Hajrić, predsednik UG „Zlatni karaš“.

Fotografisali smo s obale, dodaje, ali i s vode, a u ovom projektu učestvovali su naši članovi, ali i volonteri.

Sve smo radili uz konsultacije sa lokalnom samoupravom i izložili odabrane fotografije A3 formata. Tokom cele godine izlazili smo na obalu i priobalje Dunava, a tokom leta u dva navrata formirali smo kampove u trajanju od desettak dana i to na ostrvu Govneš i u blizini mosta koji preko Dunava spaja Bačku Palanku i Ilok u Hrvatskoj, kaže naš sagovornik.

Nije čudo što u ovim hladnim danima gledanje letnjih fotografija izaziva tolinu, budi emocije na uživanje pored vode, lepe pecaroške i kulinarske trenutke, ali budi i sećanje na neke ljude koji su godinama, pa i decenijama činili milje ovog dela priobalja Dunava. Među njima je, svakako, upokojeni Branko Štemberger, bivši vlasnik poznate čarde „Kaloš“, poznati kuvar ribljih čorbi i paprikaša, pobednik mnogih takmičenja na prostorima bivše Jugoslavije, poznati dunavski alas koji ja na ovim vodama znao da lovi i somove od preko sto kilograma. Za njega prijatelji kažu da je, pored svega, bio i najveći zaljubljenik u Dunav, znao je da uživa i da priča kako je bio fasciniran trenucima kada velika reka stane, a on se nalazi u čamcu na sred reke. Pričao je da su to trenuci koje svaki čovek treba da doživi barem jednom u životu...

Biće ovih dana dve decenije kako je ovde, na obalama rukavca „Bager“, a tu je usidrena i njegova nekadašnja čarda „Kaloš“, grupa entizijasta organizovala kuvanje riblje čorbe u najvećem kotliću na svetu. Nahranjeno je tada preko 10.000 ljudi, sve je snimano za Ginisa, ali zvanično ova manifestacija nikada nije ušla u knjigu svetskih rekorda, jer su „svetska zakerala“ našla neke sitnice. Kao sećanje na ovaj događaj, a „Dnevnik“ je bio medijski sponzor, i danas ovde stoji ogroman kotlić i s vremena na vreme ponovo krenu priče o Branku. Sećam se da je jedno vreme organizovao i najmnogoljudnije takmičenje u kuvanja riblje i čorbe i paprikaša, a jednom prilikom u sumrak na obalama „Bagera“ gorelo je na stotine vatri ispod isto toliko kotlića. Sve je ličilo na nestvaran prizor koji se pamti i koji čini istoriju. A kada bi u neko doba sparnog letnjeg dana, a na terasi u debeloj hladovini ispod ogromnih krošnji topola, Branko novinarima pričao svoje alaske avanture, svi bi ćutali i slušali. Pričao mi je, a „Dnevnik“ o tome pisao, kako je ribolov u pojedinim trenucima vrlo opasan posao. Vukao je mrežu Dunavom i osetio kako je u mreži nešto veliko. Satima se borio sa rečnom nemani, uspeo je da ga dovuče do čamca i shvatio da ulovljeni som sigurno ima debelo preko 100 kilograma. Kolika je to snaga bila svedoči i njegovo svojevremeno svedočenje da je njegov čamac, zajedno sa njim, a tada je i on vagao preko metera, somčina vozala par kilometra niz vodu. I taman kada je pomislio da će ulov ubaciti u čamac usledio je nagli udar i alas se našao, zajedno sa ogromnom ribom u mreži. Što se više otimao sve se više upetljavao u okca mreže. Srećom, a po starom alaskom običaju, setio se britve koju je uvek nosio u džepu. Više mu nije bilo stalo do ulova, jer spasavao je sopstveni život. Tada mu se činilo da velika riba želi da ga ubije. Uspeo je da iseče mrežu i nekako se vrati u čamac, a somčina je posle tročasovne borbe, otišla u dubine velike reke. Tada je shvatio da se Dunav i riba moraju poštovati, jer se vrlo lako može desiti da lovac postane lovina....    

Oni koji su izgradili vikendice u ovom delu priobalja, ili sojenice na brojnim adama, ostrvima na kojima tokom leta ima više ljudi nego u centru varoši, znaju za sva tajnovita mesta uz reku. Znaju za Veliki i Mali liman, Krštak, Bager, Busiju, Zečiji, Polojski, Čelarevski kanal, Neštinski dunavac, Miševački kamen, ostrvo Govneš i Zeleni sprud. E, baš taj sprud, sa pravom nosi zeleno ime. Trava je poput tepiha, a decenijama na ovom sprudu kampuju Palančani. Ti kamperi su jedne godine uspeli da spasu od seče stoletna stabla koja su bila gnezdilišta dva para belorepih orlova ribara. Kamp se nalazi naspram čarde Florida na levoj, palanačkoj obali. Od leta do kasne jeseni ovde se živelo, a automobili su bili pored čarde, na drugoj strani, jer je ovde glavno prevozno sredstvo čamac. Gosti koji žele da pređu u kamp mogli su da doviču domaćine, ali nije se moglo doći praznih ruku. Kamperi su znali da se satima prave gluvi na pozive gostiju ako primete da oni „tapšu“, odnosno da ništa ne nose od ponuda u rukama. Lepo se, opušteno živelo nekoliko meseci, lovilo puno ribe, mada su one najveće obično otpale. Kuvalo se, ložile do kasno u noć logorske vatre, pilo vino iz Neština, a pričale su se najčudnije priče. Pola veka tradicije kampovanja na ovom sprudu po biologiji podrazumeva podmlađivanje kampera. Ostala su sećanja na neke od upokojenih ljubitelja Dunava kao što su poznati ovdašnji trgovac Ilija Šarac, pa ugledni privrednik Stevan Kulundžić, novinar, pesnik i slikar Petar Tomić...

Kao što se u dugim zimskim večerima rodbina skupi i prelistava stare fotografije davno upakovane u stare albume, tako i ova izložba slika postavljena u Slovačkom domu, a pored Dunava u Bačkoj Palanci izaziva sećanja na ljude i vremena za koja se obično kaže da su bila bolja od sadašnjeg. Da li zbog toga što su akteri tada bili mlađi i zdraviji ne treba sada elaborirati.

Miloš Sudžum