U Šidu otvorena kancelarija za smanjenje siromaštva

Reč je o pružanju integrisanih socijalnih usluga i širenju društveno korisnog rada i radne aktivacije, a projekat finansira Švajcarska agencija za razvoj i saradnju. Zajednički potpisani sporazum obavezuje opštinu Šid da obezbedi prostor za redovno funkcionisanje kancelarije za smanjenje siromaštva, a Udruženje građana „Duga” iz Ade snosiće troškove lokalnog koordinatora kancelarije i kancelarijskog materijala. Kancelarija je otvorena pri Centru za socijalni rad Šida.

- Socijalno ugroženo stanovništvo, od kojih je jedan određeni broj radno sposoban podnosi zahteve za jednokratnu novčanu pomoć u Centru za socijalni rad. Prošle godine doneli smo 630 rešenja o dodeli jednokratne pomoći i utrošili smo 5.137.950 dinara iz opštinskog buyeta za te namene. Ovaj sporazum sa Udruženjem građana „Duga” iz Ade i novootvorena Kancelarija pruža radno sposobnom stanovništvu priliku da učestvuje u društveno korisnom radu, a za uzvrat dobije pomoć u naturi – pojašnjava dr Dejan Logarušić, direktor šidskog Centra za socijalni rad.

Opštinsko veće Šida za koordinatorku Kancelarije imenovalo je dipl. ekonomistu Natašu Granovljević i petočlanu komisiju, te donelo pravilnik o dodeli sredstava opštinske pomoći. Komisija će se prvi put sastati sredinom iduće nedelje.

- Komisija će tada rešavati molbe sedam podnetih prijava ljudi radno sposobnih koji su primali socijalnu pomoć. Na prvom sastanku biće i predstavnici „Duge”, čija je namera da nam pomognu u budućem radu, jer ima puno pitanja i nedoumica. Sudeći po broju podnetih prijava stičem utisak da je veliki broj korisnika socijalne pomoći radno sposobnih iz opštine Šid neinformisan o poslu koji treba da radimo – kaže Nataša Granovljević.

Osnovna zamisao je da se ljudi angažuju kroz društveno koristan rad, a da budu plaćeni određenom količinom ogreva ili plaćanjem nekih njihovih neisplaćenih računa. Nataša Granovljević smatra da bi trebalo pismeno obavestiti ljude da dođu u kancelariju kako bi se o svemu obavestili i ujedno izjasnili da li žele da rade ili ne. Prihvataju li društveno korisni rad da budu plaćeni u naturi ili ne. Pojavljuju se i neka pitanja na koja treba daju odgovor partneri iz „Duge”: ko snosi troškove ishrane učesnika društveno korisnog rada radno sposobnih korisnika primanja socijalne pomoći, da li se u mesnim zajednicama gde korisnici žive mogu naći takvi poslovi i druga.

        D. Savičin