Somborci ni kad je nevreme ne odustaju od bicikala

Ceo Sombor je non-stop na biciklima, nema kuće bez bar dva-tri komada, pa nije ni čudo što iskrsavaju po varoškim saobraćajnicama kao „Leteći Holanđanin”, valjda smatrajući da im slabašnost zapravo daje prednost u srazu s metalnim četvorotočkašima.

I ne bi u tome bilo ništa loše – uostalom, zdravlje nacije nam se popravlja uz okretanje pedala (ima Sombor danas naboljeg srpskog biciklistu Veljka Stojnića) – samo kad bi se Somborci i pridržavali saobraćajnih pravila u korišćenju velosipeda. Naviknuti na pružanje ruke isključivo u svrhu pokazivanja šoferima drugih vozila kuda oni, a ne narečeni biciklista, treba da idu, prezir koji gaje prema noćnom osvetljavanju omiljenih dvotočkaša, te sklonost ka pretrpavanju nejakog prevoznog sredstva gomilom kesa, raznoraznih bućura, šestmetarskim pecaljkama, slavskim astalima, džakovima i ostalim kućevnim espapom, od somborskih biciklista zapravo čini savršenog, mada nesvesnog i nevoljnog, samoubicu.

Bizarno zvuči, ali prestoni grad zapada Bačke je valjda jedini grad u Srbiji, a sigurno i šire, gde nije jedared osvanula vest iz crne hronike u kojoj su glavni akteri bicklisti i naslovi „Biciklista usmrtio pešaka” ili „U sudaru dva bicikla poginuo starac”.

Lokalne državne i varoške vlasti su svašta pokušavale eda bi upristojile bicikliste, ali ništa ne pomaže. Prošlo drug-Titino vreme, kad su narodni milicajci jednostavno terali nesavesne velosipediste da izvade ventile iz guma, pa nastave putešestvije kući peške.

Mada, ruku na srce, ni to nije stoprocentno pomagalo, pošto je svaki drugi Somborac nosio po deset rezervnih ventila u džepu i obaveznu pumpu „pod ramom” i u bioskop kad ide. Koliki su zavisnici od biciklizma, svedoči anegdota od pre frtalj veka s jednim uvaženim varoškim ginekologom koji je iz noćnog dežurstva na vlastitu svadbu u Matični ured stigao – biciklom. Onako zaduvan i znojav, jedva je uspeo da procedi „sudbonosno Da“, a zajedljivci tvrde da se neku godina kasnije razveo, navodno jer je supruga insistirala na tome da, tad već kao porodični ljudi s dva deteta, kupe automobil.

Da se ljubav Somboraca prema biciklu reflektuje i na opšte zdravstveno stanje žitelja (tvrde isti zajedljivci), svedoči i navodno proverena činjenica da su najzaposleniji lekari u Somboru proktolozi, sve lečeći silne hemoroide nastale provođenjem dugog vremena na hladnim „sicovima” ljutih mašina pokretanih snagom ljudskih nogu i da nam sva deca, mada nisu rahitična, hodaju kao     Džon Vejn, jer umesto konja, od najranijeg detinjstva „jašu” bicikle.

Ne odustaju Somborci od bicikla ni pod kakvim meteo-uslovima. Pre će pristati na infarkt, nego da odustanu od letnje vožnje na 40, ili se pre pomiriti sa sudbinom da im koji bođoš padne na glavu za prolećne vetrovite salauke nego da odustanu od svog dvotočkaša. Sneg „do pojasa” možda zaustavi i grtalice zimske službe, ali ne i varoške zvano bicikle. Ide se njima i na pijac, na kojem niko od „domaćih” ne vidi ništa čudno kad, usred gotovo neljudske gužve, dve tetkice sa zembiljima na kormanima i đed sa „Parkinsom” i prastarim „rogom”, stanu nasred pijačne „štrafte” ne bi li se za zdravlje i podrazumevajuću kostobolju priupitali.

U Somboru čovek ne postaješ kad odeš u vojsku, već se mo’š ženiti tek kad ti bába prepusti omiljenu kinesku biciklu. Ako si okrenuo kriminalu, ne obijaš trafike, već počneš s biciklima, a pravi si mangup ako se biciklom, a ne „jamahom”, provozaš po Glavnoj ulici „na zadnjari”. Još ako to uradiš po ledu, gde ti je kraj!...

        Milić Miljenović