Sombor je bio prestonica Kraljevine Jugoslavije i u stonom tenisu

Nekako im se dalo, zahvaljujući vlastitom angažmanu da budu napredniji i od Novog Sada i stonog Belog grada, pa ispalo da osim širenja pismenosti u vaskolikom srpstvu, prednjače i u tzv. fizičkoj kulturi. Ispadne da su mnoge sportove zapatili u slovenskom narodu na Balkanu i njegovom obodu, pa med’ njima i kineski ping-pong.

A sve je počelo kad je onomad Somborac, mlađani Borivoje Stanković otišao za Božić u daleko Valpovo, a obaška Zagrepčanin Lav Štern došao u vizitaciju svom somborskom kolegi i profesoru gimnazijskom Ferencu Sevaldu, te su oba graždanina somborska te 1925. bila, ničim sem posetama, izazvana da nešto i saznaju o čarobnoj igri sa dva reketa, celuloidnom lopticom i astalom pride. Vratio se Stanković, potonji prvi somborski reket, iz posete familiji, a omladina somborska poče mu oduševljeno pričati o "ping-pongu" u kome je Bora već majstor postao, te on prionu da drugare obuči i "proda" im finese sportske, u čemu je preko svake mere i uspeo.

I poče da se sve u šesnaest igra stoni tenis u varoši na zapadu Bačke, pre svega u sali u međuvremenu podignutog Sokolskog doma, do te mere dobro da su Somborci u toj igri, u odavno blaženopočivšoj kraljevini, bili sve i svja do Drugog svetskog rata. Kako već biva, ko prvi devojci njemu i devojka, pa su prvi ešalon 14. aprila 1928. osnovanog kraljevskog Ping-pong saveza činili baš žitelji ovog grada. Prezident je aklamativno postao Samko Vujić, pobočnici mu Đena Majer i dr Kosta Grgurov, a o članovima Upravnog odbora iz redova Somboraca da se i ne divani. Tad se ping-pong igrao gospodski, kao i "veliki" tenis, u belim košuljama, sa sve džemperima na V izrez i kravatom pride, što je samo doprinosilo "šmeku" naočitih sportskih poslenika somborskih, pa nije ni čudo što je sport o kome postoje i prastari "likovni" podaci u Junanskim pećinama kineskim, brzo stekao popularnost.

Kad su već gospodstveni Somborci prednjačili u ovom sportu, čak su šest klubova formirali, reše se zaljubljenici u ping-pong da u ovoj varoši oforme svoj Savez, na šta su bili obligativno vezani propisima svetske federacije. Tako se 14. aprila u Somboru okupiše i pioniri celuloidne loptice i iz Novog Sada, Beograda, Zagreba i Subotice, te napraviše prvi južnoslovenski ping-pong Savez a usput i održaše prvo državno prvenstvo na kojem su, naravski, dominirali somborski ping-pongaši.

Kako je tad počelo, dugo je i trajalo. Somborci su "zavladali" ovim sportom sve do pred drugo svetsko klanje, a pored prvog saveznog kapitena Jožefa Šprajcera i okosnice reprezentacije, Sombor je iznedrio i legendarnog Ladislava Lacija Heksnera, najboljeg predratnog igrača, a bogami i saveznog kapitena. On je doveo tadanju monarhiju i do ekipnog drugog mesta na planeti na samitu najboljih svetskih stonotenisera u Kairu 1939, ali budući Jevrejin poreklom, nakon martovske turneje ’41 po Nemačkoj, videći kakvo se zlo sprema Mojsijevim sinovima, nije dugo prošlo i Heksner ode za Boliviju, gde je i preminuo 1974., a da nikad više nogom nije u Sombor kročio, mada je, kažu ljudi, još dugo po Južnoj Americi celuloid reketom "ganjao".

Tek, bilo kako bilo, bez Somboraca ni jedno takmičenje u stonom tenisu nije moglo proći pre Drugog svetskog, rata, a između Šprajcera i Heksnera kao savezni kapiten se slavom ovenčao i Nikola Maksimović, dok su, osim Lacija, reketom po Evropi harali i Falcion, Stanković, Konjović, Građanski, Majer, broja im se ne zna. Kako je i tad Jugoslavija bila sirota mala zemlja na Balkanu, često se dešavalo da su po belosvetskim prestonicama nastupali svaki u svom "ruvu", pa su ih zajedljivi stranski novinari zadirkivali da su više turisti nego sportisti. Taman dok ne stanu za zeleni astal, odnosno dok ne počne "preslišavanje" veličina, kao što su bili svetski prvaci Viktor Barna, Jan Kolar i Bohumil Vanja, uparađenih ko za prijem kod engleske kraljice. E, onda su se ovim potonjim ne samo kravate razvezivale od muke da stignu svaki felš nazoljenih Somboraca, već su im i, što paorija kaže, i "gaće same spadale".

Posle bude šta je već bilo, bi rat i oslobođenje, pa propade u Somboru i stoni tenis.

Milić Miljenović