„Slatki život“ u Somboru nekad: Dozvoljeno samo štipkanje konobarice

Bilo da je reč o kriminalnim hronikama ili političkoj situaciji u zemlji. A nekad, kad se na građanski moral obraćalo znatno više pažnje, sama reč je bila doduše proskribovana, ali ovdašnji svet nije se grozio same rabote. U ta neka prošla vremena, koja mi sada posmatramo kao svojevrsni moralni uzor, biti Madam ili delatnica u kući pod crvenim fenjerom, nije bilo stvar seks-trafikinga i organizovanog kriminala, već sasvim „redovno i inokosno” zanimanje. Sve dok, nakon Velikog rata, Narodnooslobodilački odbor somborski nije odlučio da bludnice i prostitutke varoške „markira” šišanjem do glave i premeštajem na mužu krava u tek nastalim kolhozim, „dolče vita” je cvetala u građanski uljuđenoj varoši.

Među kuplerajima varoškim znao se red. U Lastinoj (danas Jožefa Flosbergera) ulici bilo je „ljubavno gnezdo” za imućniju, boljestojeću gospodu, srednji stalež je prijateljicu noći mogao pronaći u Jorgovanskoj ulici, koja i dan-danas nosi isto ime (mislim, ulica), dok je plebs i „poslednji od ljudi” utehu nalazio u zagrljaju kupler-dama u Vojničkoj. Za mlade naslednike, kojima je „bába” želeo da otvori oči, najpogodnija je bila „Dikina kafana”, smeštena tik uz gradsku farmaciju, današnju Galeriju „Konjović”. Uz još nekoliko kupleraja, to su bile zvanično otvorene „slatke kuće”, ali najstariji zanat se upražnjavao i u gotovo svakoj kafani tog doba, pa još uvek stoji u Somborskom arhivu dokument – tužba iz 1910. – u kojoj se sudu na postupanje predaje vlasnik kafane „Ratar” jer mu konobarice zarad povećanja prometa bludniče i time ne samo nelojalno konkurišu ostalim birtašima već krše i jedno od najstarijih pravila i, kako bi se danas reklo, „pozitivnih zakonskih propisa”, a to je ono da u bordelima somborskim ne sme da se toči alkohol.

O tome da je zakon u toj oblasti igrao veliku ulogu svedoči dokument iz 1765. u kojem Magistrat somborski naređuje „bludnicama sa strane da imaju napustiti varoš, kako bi se ovdašnje mogle nesmetano baviti svojim poslom”. Kao zvanični spis grada Sombora stoje i „Pravilnici o javnim kućama i bludničenju” iz 1869. i 1891, koji detaljno propisuju uslove pod kojima moraju da rade kupleraji. Jedan od poslednjih tako liberalnih spisa datira iz 1933. pod imenom „Gradski statut o prostituciji”.  Sledstvano tome, nije čudo što u arhivskoj građi grada stoje i spisi kao što je, na primer, žalba izvesne Jelene Pereldik iz 1924. na odluku gradskih otaca da joj ne dozvoli otvaranje javne kuće. Tu je i radna knjižica gospođice Marije Husar, koja je ostala dužna neke novce gradskoj bolnici u kojoj se lečila od veneričnih bolesti. Radna knjižica je vrlo uredno overena i svedoči o redovnim pregledima i „sposobnosti za rad” u tom zanatu.

Ako je verovati istorijskim dokumentima, sve do 1827. biti dama noći je bila stvar „privatne inicijative”, jal’ dama, jal’ kupler-majstorica, ali je upravo te godine, na predlog gradskog fizika, što će reći zvaničnog varoškog lekara, i prostitutkama omogućen status uredno zaposlene osobe sa svim pravima koja iz toga proizlaze. Mada su svi fizici somborski navodno bili veliki protivnici prostitucije, pouzdano se zna da je u slučaju kad je fizikat imao više lekara, nastajala prava borba među njima o tome ko će brinuti o „slobodnim damama”. Jeste Senat plaćao redovne zdravstvene preglede varoškim bludnicama, ali nije to bila baš tolika para, već...

Veliki protivnici prostitucije su bili i sveštena lica sve tri konfesije. Čuveni rimokatolički župnik Matija Slatković je redovno popisivao bludnice i zahtevao od gradskih vlasti da ih šikaniranjem nateraju da batale „prljavu rabotu”. Nije se velečasni Slatković ustručavo ni „marketinga od vrata do vrata”. Odlazio bi u kuće vernika i „brukao” domaćine koji su išli bludnicama. Da su usluge noćnih dama bile sredstvo i političke borbe, svedoči javna polemika Avrama Mrazovića i Emerika Bošnjaka još iz sredine 18. veka, u kojoj je osnivač čuvene Norme optuživao nesrećnog Emerika da ljubavi traži i van porodičnog gnezda.

Inače, u nacionalno i verski gotovo skroz polarizovanom društvu, kakvo je bilo u Somboru pod vlašću Habzburga, jedino su kupleraji uspevali da ostanu oaze „bratstva i jedinstva”. Pokušaj segregacije u tom zanatu je svakako i propis da sluškinje katoličke vere ne smeju služiti u pravoslavnim kućama i obrnuto jer je upravo iz tih slojeva bilo najviše lakih žena. Služavkama su konkurisale konobarice, takođe raspoložene (ili nemaštinom primorane) za nalaženje dopunskih prihoda. Ipak, i pored tih pokušaja, nikad se u javne kuće nije išlo po nekom nacionalnom ključu, mada je opstajala legenda o vatrenim Mađaricama ili pustopašnim Slovakinjama. Ljudi su i onda bili samo ljudi.

Milić Miljenović