U starom Somboru tambura ječala i bogatunima i sirotinji

U najmnogoljudnijoj varoši slovenskog juga, Somboru, tek 170 duša dopadalo je na jednu ugostiteljsku ustanovu, dok je u Novom Sadu bila sigurna kuća za „samo” 130 varošana. Pilo se, urlalo i sviralo u „Rataru”, „Paklu”, „Lovačkom rogu”, „Zlatnom orlu”, „Dve sekire”…

Iako se do Badnjega dana neki red i znao, čim ponoć prođe, popuštali su svi kajasi građanskog reda, kao da sutra nema. Zalud su malobrojni, bogobojažljivi zvali sugrađane da se uzmu u pamet, zbog svoje raskalašnosti možda su i crveneli pred prekorima nastojatelja „Norme” Avrama Mrazovića ili njegovog rimokatoličkog „sapatnika” a političkog rivala, župnika Matije Slatkovića, ali su grižu savesti brzo lečili u nekom od brojnih birzuca. Tambure su ječale, ćemana plakala, znoj se s lica slivao, žene sumnjivog morala podvriskivale, potoci vina i rakije završavali u grlima, a tek danima kasnije, greh se pred kućevnom čeljadi pokajnički ispaštao. Jednako „luda” posle toliko maligana beše sirotinja i gazdaška elita, ali pijanke potonjih su u varoške legende ulazile, dok je gologuziji ostalo samo kratkotrajno usmeno porodično predanje. 

Dokle je „ožderani” Somborac mogao da lumpuje, ostalo je u legendi o prebogatom žitarskom trgovcu Kosti Georgijeviću Grku, kog je varoš znala i po špicnamenu Kosta-bači. Senatorski koljenović je, doduše, pomagao svojoj lepoj ženi da organizuje prvu svesrpsku umetničku izložbu u Austrougarskoj, umne razgovore vodio s Lazom Kostićem i renesansno obrazovanim dr Radivojem Simonovićem, ali kad popije… Krene da lumpuje od Nova Sada, svaki bircuz štacija postane, pa kad se do Sombora dokotrlja, povede cigansku bandu u parno kupatilo, pa dok „parenjem” mamurluk rasteruje, tamburaši, stojeći u vodi bazena, moraju na uvo da mu sviraju. Kad se taj maltretman gospode muzičara završi, vodio ih je na svoj salaš i tamo, umesto da i oni dušom danu, terao ih je na vr’ bagrema da mu sviraju. Za to vreme sluge, po naredbi gazde-pustahije, testerišu stablo, pa je svirka trajala dok se bagrem, okićen tamburašima, ne stropošta.  

Javnu sablazan više od pola veka moralu privrženije Somborce izazivala je Matilda, snaha plemenitih Semzi od Kajmunke, familije koja je, uz kralja Aleksandra Karađorđevića, izgradila prvu pravu bolnicu u Ravangradu. U svom nasleđenom dvorcu i u pozne godine priređivala je bahanalije kojih bi se postideo antički Rim, ali i današnji tabloidi. Predanja kažu da je odmilja nazvana frau-Maca naredila da se na kaštelu podigne krov, da se urede prostorije za „vesele noći” koje je provodila u društvu biroških momaka i „ženskinja”. O njenom skandaloznom ponašanju brujala je monarhija Habzburga, pa Karađorđevića, ali tako buran život nije ostavljao vidnijeg traga na raskalašnoj latifundistkinji. Umrla je u poznim godinama 1944, i to kao poslednja Semza.

Inače, ona se udala za Ištvana Semzu kao udovica Henrika Gajera, vlasnika crvenačke šećerane, i tako Semzama povratila imanje koje je drugi raskalašnik porodični raskućio. Da je sudbina Semzi takva, nagovestio je Maćaš, sin osnivača klana Janoša, najbolji mačevalac KundK carevine toga doba. Velika pijanica, kockar i ljubitelj ženskih sukanja, imao je telohranitelja, što je tad bilo nezamislivo, a ostao je sakat u ruku jer mu ju je (istina, „na kvarno”) odsekao kapetan carskih husara u jednom od brojnih duela. Da je otišla u familiju sklonu bančenju „dokazao” je i poslednji muški izdanak, Deneš, koji se baš na Novu 1934, nakon obilaska brojnih čardi, kako kaže žandarmski izveštaj, „mrtav pijan” survao kolima u Veliki bački kanal i rastao sa svetom.

U „reprezentaciji” najvećih bećara i skandal-majstora bio je i Marcika Vamoši, veleposednik čije su se lumperajke i napojnice tamburaškim bandama i fijakeristima prepričavale dugo nakon njegove smrti. Da pijanog i ludog i Bog čuva, posvedočio je i svojim životnim krajem. Preminuo je 1934. u Vrnjačkoj banji, ako je verovati tamošnjem lekaru, „od posledica bančenja i bećarenja”.

Njemu uz rame je bio i ugledni lekar Sima Pavlović, što je „odrešenja od carske vojske” za forinte izdavao. Iako je zgrnuo gomilu para prodajući samo sunarodnicima, Srbima, uverenja o fizičkoj nesposobnosti da obuku mundir, malo ga je tog blaga i preteklo. Većina je odlazila na žice čuvenom tamburašu Stevanu Bačiću Trndi i njegovoj bandi, toliko dobroj da je i caru Francu Jozefu novce iz šlajpika znala da uzme. Tad čuvena kafana „Ratar” bila je mala da primi sve voljne da „terciraju” gosn Pavloviću, koji je, sem rastom, i ponašanjem više ličio na kozaka nego na uglednog gradskog fizika. Legende vele da je ljudeskara visoka preko dva metra plaćala ceh samo „po kozački”. Zavuče se ruka u yep i koliko se u njemu nađe para, toliko završi kod muzičara ili kafeyije. A džepovi duboki!

Milić Miljenović