Šid: Da li su se srela dva slavna slikara

Svako Ivanovo putovanje ima humanitarni cilj i uvek poziva ljude da pomognu lečenje nekog teško bolesnog deteta.

Ivan je planirao da ide peške od Šida do Jerusalima ali su ga restrikcije zbog korone zaustavile na tom putu pa je rešio da ga odloži za posle pandemije. Sada mu je u planu da pešice pređe zaleđeno Bajkalsko jezero na Sibiru. 2019. prepešačio je 1.000 kilometara do Hilandara, 2020. biciklom je sa još jednim kolegom iz Hrvatske putovao od Senegala, preko Mauritanije i Marko do Portugala gde mu je sin igrao rukomet. Dok pijemo kafu u „Sceni” i pripremamo se za obilazak Šida, Ivan nam priča kako je u Mauritaniji naišao na pijacu robova koja postoji i danas u 21. veku…

Rođen je u Srpskom Miletiću ali su ga ženidba i rukomet doveli u Šid koji zaista ima privilegiju da Ivan iz ovog mesta kreće na svoja daleka putovanja - uvek pomažući bolesnoj deci! Dok ovo čitate, Ivan pešice prelazi zaleđeno Bajkalsko jezero na Sibiru.

Krećemo od Karađorđeve ulice u Šidu u kojoj ima tek nekoliko očuvanih kuća sa kraja 19. i iz prve polovine 20. veka. Većina je srušena ili su im izmenjene fasade osamdesetih i devedesetih.

U maloj gradskoj galeriji u Karađorđevoj ulici pažnju mi privlače radovi ruske amaterske slikarke Tatiane Maevske. Izložbu je organizovalo Udruženje srpsko-ruskog prijateljstva. Autorka koja proteklih nekoliko godina živi u Beogradu nije bila na otvaranju ali je umesto nje govorio suprug Mihail Krasnošekov koji u Srbiji dve decenije radi u različitim međunarodnim organizacijama.

Centrom Šida dominira veliki pano preko kible jedne kuće sa fotografijama dva najveća ovdašnja slikara na centralnom mestu - Save Šumanovića i Ilije Bašičevića Bosilja. Tu je još uvek novogodišnja dekoracija - Deda Mraz i prilično lepa i ukusno ukrašena jelka (u odnosu na to šta smo imali prilike ove zime da viđamo po našim gradovima). Biste narodnih heroja su tu još iz vremena socijalizma i sve su u dobrom stanju što nije svuda po Vojvodini slučaj.

Monumentalna crkva Svetog Nikole u Šidu podignuta je u drugoj polovini 18. veka (verovatno 1758—1765). Ikonostas je 1787. oslikao Grigorije Nikolić, zemunski slikar. Somborski slikar Jovan Nedeljković bio je pozvan da obnovi ikonostas 1825. Inače, 10. septembra 2006. deo moštiju srpskog kneza Lazara, donesen je iz fruškogorskog manastira Ravanica u Šid, gde će trajno ostati…

U dvorištu Galerije “Sava Šumanović” nalazi se sarkofag pronađen u Šidu u nekropoli „Beljnjača” u ulici Mičurinova broj 29. Raskošno dekorisani sarkofag dimenzija 2,17 h 1,39 h 0,87 metara je pronađen u kripti bogato ukrašenoj freskama i mozaicima. Sarkofag je izgrađen od belog mermera, koji potiče sa austrijskih Alpa, a na osnovu bogatih reljefnih dekoracija verovatno je pripadao nekom iz višeg staleža.

Arheološkim iskopavanjima konstatovano je da se u širem okruženju nalazi nekropola sa sakralnim objektima iz rimskog perioda (3-4. vek). Interesantno je da je ovo treći sarkofag pronaden u Šidu na potesu Beljnjača. Prvi je pronađen pre prvog svetskog rata i nalazi se u Beču, a drugi 1948. i nalazi se u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici.

Rimokatolička crkva Presvetog Srca Isusovog u Šidu sagrađena je u međuratnom periodu. Župa u Šidu osnovana je 1923. Bila je filijalna crkva župe sv. Ivana Nepomuka u Gibarcu. Šid je tada imao malu kuću s drvenim zvonikom i jednim zvonom, koja je služila kao kapela jer je u mestu bilo veoma malo rimokatoličkog stanovništva i tek 1930. na inicijativu biskupa Antuna Akšamovića, započinje gradnja nove crkve u Šidu, posvećene Presvetome Srcu Isusovu. Crkva je sagrađena 1932. a nacrt je napravio Franjo Funtak. Sve do kraja Drugog svetskog rata, crkva s tornjem visokim 35 m stajala je neoštećena. 1944. crkva je minirana od strane Nemaca koji su se povlačili, a toranj i krov potpuno srušeni i ona ostaje tako oštećena sve do 1960. godine…

Nepravedno zapostavljen, pomalo u senci svog mnogo poznatijeg „komšije” Save, opus slikara Ilije Bašičevića dočekuje nas u Muzeju naivne umetnosti „Ilijanum”, u centru Šida, tik uz Galeriju slika Sava Šumanović. Iako upadamo nenajavljeno, Ljubinka Pantić, direktorka muzeja - dočekuje nas srdačno i pokazuje blago o kojem se stara.

Ilija je rođen 1895. kao 9. dete u ovdašnjoj seoskoj porodici. Gotovo ceo svoj život bavio se zemljoradnjom i stočarstvom. Tokom Drugog svetskog rata Ilija boravi u Beču sa svoja dva sina i tada oboljeva od turbekuloze. Po završetku rata, usled kolektivizacije porodica je ostala bez zemlje. Gubitak zemlje, kao i narušeno zdravlje dovode Iliju u situaciju da ima dovoljno slobodnog vremena koje je valjalo nečim ispuniti. Skriveni slikarski talenat isplivao je na površinu kada ga je stariji sin, Dimitrije, istoričar umetnosti, posredno upoznao sa naivnim slikarstvom.

Prva Ilijina slika nastaje 1957. – kućni sveci Kuzman i Damnjan. U početku radi crteže i gvaševe, potom je počeo da slika ulja na različitim materijalima (drvo, platno, lesonit, karton, staklo, sekurit). Prvi put izlaže 1962, a prva samostalna izložba bila je već 1963. Opus Ilije Bašičevića istoričari umetnosti razvrstavaju u više tematskih celina. Najbrojnije su slike biblijskih motiva, zatim motivi inspirisani epovima, legendama i mitovima. U ciklusu „Ilijada“ prikazane su aluzije na realni svet. Sledi ciklus sa likovima iz životinjskog sveta i na kraju slike sa scenama vezanim za leteća astrološka bića. 1970. Ilija je poklonio deo svojih slika i crteža (ukupno 287), kao i 51 delo drugih naivnih umetnika iz zemlje i inostranstva, gradu Šidu, gde je njegovom inicijativom otvoren Muzej naivne umetnosti „Ilijanum“.

Preminuo je 1972. u Šidu. Iste godine, na Trijenalu naivne umetnosti u Bratislavi, Iliji je posthumno dodeljeno priznanje međunarodnog žirija za dostignuća na planu naivne umetnosti. 2006. Ilijine slike bile su izložene u Njujorku, a od tada je nekoliko puta izlagan sa velikanima poput Pikasa, Šagala, Klea, Kandinskog i Šilea. 2007. časopis „Ranj Vision“ uvrstio je Bosilja u 50 vodećih umetnika tzv. Autsajder arta u svetu.

Potresna pisma Perside Šumanović

Ovako glasi deo Testamenta Perside Šumanović:

“Moje zaveštanje – Pošto se moja želja i namera počinje ostvarivati sa osnivanjem muzeja što je bio cilj moga života i želja moga nesretnog sina Save, koji je mučeničkom smrću, od ustaške ruke poginuo 28. avgusta 1942. u Mitrovici, određujem sledeće: Slike poklanjam Gradu Šida, osim onih, koje sam zadržala za sebe i one koje ću da poklonim mojoj rodbini. Od slika koje se nalaze u Beogradu u muzeju na pohrani, poklanjam 5 komada mojoj nećaki Hristi Đorđević rođenoj Šumanović. Za ostale odrediću naknadno. Za uređaj muzeja, poklanjam moju kuću u Šidu, gde će se muzej urediti s’ tom željom da slike tamo stalno ostati moraju, nikad da se prenositi ne smeju, ni na izložbe ni u druge muzeje, već da za sva vremena ostaju gradu Šidu. Naziv muzeja mora biti „Muzej Save Šumanovića“ ili „Galerija slika Save Šumanovića“ i od toga ne odstupam.

U daljem tekstu, Persida je raspodelila preostalu imovinu i dala još neke instrukcije za sprovođenje njene poslednje volje, a u arhivi Galerije slika Sava Šumanović može se pročitati još jedan potresni dokument. Reč je o dopisu „Obćinskog poglavarstva Trgovišta u Šidu” upućenom Persidi Šumanović: „Persida ud. Šumanović iz Šida zamolila je pri Poglavniku, da se njezin sin Sava pusti na slobodu. Uvidom u očevidnost Ureda 1. ustanovljeno je da je Šumanović Sava, kao talac, po Višem redarstvenom povjereništvu osuđen na smrt i streljan 30.08.1942. Uslijed toga, molbi se ne može udovoljiti o čemu neka naslov obavijesti moliteljicu!”

Zanimalo me je da li su se dva najpoznatija šidska slikara - Bosilj i Sava Šumanović poznavali i družili. Direktorka muzeja kaže kako je, iako su bili vršnjaci (Sava je bio godinu dana mlađi) i u isto vreme išli u školu, malo verovatno da su se njih dvojica družili. Ilija, deveto dete iz seljačke porodice - i Sava, jedinac iz bogataške kuće - pripadnici dva različita staleža, teško da su bili deo istog sveta i sedeli u istim kafanama ili salonima. Tim pre što je Sava ubijen 1942. a Ilija je počeo da slika tek 1957.

Dok izlazimo iz muzeja, na jednom zidu vidim fotografiju slavne Sofije Loren a iza nje jednu Bosiljevu sliku. Sofiju sam imao prilike da upoznam pre pet godina u Avru u Francuskoj na „krštenju” jednog MSC-ovog kruzera. Tada u 82. godini, Sofija je stojeći pravo kao sveća sa urođenom elegancijom razbila bocu šampanjca o metalni pramac broda. Na ovim fotografijama u Šidu, vidimo je sa slikama Ilije Bosilja. Naime, Sofijin muž Karlo Ponti je kad mu se supruga porađala u Švajcarskoj, a Ilijina izložba tamo bila baš u to vreme tražio je da kupi sve izložene slike. Ilijin sin Mangelos, iz ponosa to odbio, pa je Ponti kupio samo sedam slika. Posle toga je Ilija naslikao nekoliko portreta Sofije Loren. Zatim je ušao u kolekciju Rokfelera, a posle je jednu njegovu sliku kupila i Elizabet Tejlor. Inače, unuka slavnog Bosilja prošle godine je postala upravnica čuvenog Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini.

U posebnoj sali nalaze se dela naivnog slikarstva različitih umetnika iz regiona koja je Bosilj kupovao ili dobijao na poklon. Zapažam raskošne radova Generalića i Ivana Lackovića Kroate…

Ulazimo u dvorište Spomen kuću Save Šumanovića, kapija je otključana ali ulaz u sam objekat ne. Iz prostorije u dvorištu pojavljuje se žena, prepoznaje me, pita zašto na K1 u januaru nije bilo jutarnjeg...

U ovoj kući Sava Šumanović proveo je ranu mladost i poslednje godine života. Porodica Milutina Šumanovića vratila se u Šid iz Vinkovaca, nakon njegovog penzionisanja, 1900. u kuću, koja je prema zapisu na fasadi izgrađena 1867. Prvobitno je kuća građena za potrebe pivare, a u vreme povratka mlade porodice u Šid bila je vlasništvo dr Dragutina Grčića, pravnika iz Šida, oženjenog Jelenom, mlađom sestrom Milutina Šumanovića. Dr Dragutin je kuću ustupio korišćenje porodici Šumanović jer je njihova kuća, u kojoj je danas Galerija, bila izdata za Sreski sud.

Unutrašnjost je pretrpela više prepravki. Sav nameštaj i predmeti koji se nalaze u kući pripadali su porodici Save Šumanovića. Pre rata, kući su pripadala i dva susedna placa gde se nalazio ekonomski deo domaćinstva i objekti za poslugu. Nakon Šumanovićevog povratka iz Pariza, 1930. kuća je prilagođena potrebama umetnika. U vreme nacionalizacije nakon Drugog svetskog rata, Persida Šumanović je uspela da zadrži kuću i u potpunosti sačuva sinovljev atelje u kom je nastalo preko 600 slika. Gospođa Persida je ovde primila Tita 1965. i u ovoj kući je preminula 1968. Opština Šid otkupila je kuću od naslednika 1969.

         Robert Čoban