Sever Banata oživeo stari običaj da momci polivaju devojke drugog dana Uskrsa

U pojedinim selima oni uveče na Uskrs okite prozore devojačkih kuća strukovima zelenog žita, nagoveštavaju tako devojkama da će sutradan svratiti i kod njih.

U severnobanatskom selu Sanad nedaleko od Čoka, Kulturno-umetničko društvo „Vuk Karadžić„ okuplja meštane, ali većinom mlađariju, koja neguje starinu kroz pesmu i igru, a posebna pažnja od pre deceniju i po se posvećuje i jednom dosta zaboravljenom običaju. Sad već tradicionalna fešta pokrenuta je nakon razgovora sa starijim meštanima i prema njihovim sećanjima običaj je oživljen. Mladi članovi KUD-a se oblače u tradicionalnu srpsku nošnju Banata, dočekuju fijakere i karuce, jahače konje, pa prećeni harmonikom i pesmama, kreću da obilaze selo, a posebno kuće koje imaju devojke.

Po dolasku u kuću, gde devojka čeka spremna, prvo se pozdravljaju domaćin i domaćica, a jedan od momaka pita da li imaju devojku. Kada dobije potvrdan odgovor, on je poziva da izađe na kućni prag, gde je svi momci polivaju. Sada samo preko kose, dok je ranije to bilo obimnije i obilnije.

Posle polivanja momak domaćina pozdravlja uz zdravicu „Domaćine, čaša ti puna, srce ti veselo, veselio te Bog i ovaj dom, u tvojoj se kući svaka sreća svila„, a završava tradicionalnim “Hristos Voskrese - Vaistinu Voskrese”.

Potom devojke momke daruju farbanim jajima, kolačima i po kojom čašicom domaće rakije. Uz svirku i pesmu svuda se zaigra i kolo, pa se dalje nastavlja obilazak svake kuće, gde ima devojaka.

Stariji meštani Sanada prisećaju se kako su davno momci jedino za Vaskršnji ponedeljak imali prilike da vide devojke, jer nije tek tako moglo da im se uđe u kuću, pa su koristili tu jedinstvenu priliku. U vreme komunista običaj je zvanično zabranjivan, ali nije mogao da bude sasvim iskorenjen.

Nekada je polivanje bivalo dosta diskretnije. Momci su nosili u džepu flašicu parfema, a kad ga nije bilo, stavljali su malo mirišljivog sapuna u vodu. Tek da malo zamiriše. Ali došla nova vremena, pa se sada devojke špricaju brendiranim mirisima, a polivanje punim vedrom vode se više ne praktikuje kao preterano, a može biti i neugodno. Pogotovu kad je tokom Uskršnjih praznika prohladno.

Jedna meštanka Sanada, inače rodom iz Martonoša ispričala nam je kakvo je polivanje devojka bilo u njenom zavičaju. Polivači su dolazili fijakerima ne samo iz matičnog sela, nego i sa banatske strane iz Srpskog Krstura, skelom preko Tise…

Obavezan rekvizit koji svaki momak ima je ćup ili bokal sa vodom, mada neki za ovu priliku nose flašice sa mirisnim vodicama da njime polivaju odabrane devojke. Dočekuju ih širom otvorene kapije, a tamo gde su prostranija dvorišta ulazi se fijakerima, da se pokažu, poliju devojke, ali i mame i bake, ne bi li osvojili i njihova srca.

 M. Mitrović