Senta: Nagrada za životno delo profesorki Mirjani Mandić

Ona je i ovogodišnji laureat priznanja Sente „Pro Urbe” za životno delo, koje se dodeljuje povodom Dana grada.  

Nagradu sam doživela kao priznanje za svoj rad, a kad bih ponovo počinjala karijeru, opet bih izabrala taj poziv, kaže profesorka Mandić.

Bila sam, priseća se, razredni starešina učenicima 13 generacija, i to ne samo na srpskom jeziku jer su prva generacija bila odelenja s nastavom na mađarskom. Na to sam izuzetno ponosna. Odrasla sam uz komšiluk gde se uglavnom govori mađarski, godinama sam se bavila i atletikom, a mi smo se družili tako što smo jednu rečenicu govorili na srpskom pa dve na mađarskom i spontano opet nastavljali srpski. Iz toga su nastala drugarstva koja traju decenijama, do današnjih dana. Dobro pamti Jožefa Bina, legendu senćanske atletike, pa Mikija Kalmana i mnoge druge, ne samo iz Sente već i širom bivše Jugoslavije, s kojima je ostala u prijateljskom kontaktu, bez obzira na sva dešavanja nesrećnih devedesetih.

Srećna sam što sam radila u prosveti. Istina je da taj posao nije isti kao kad sam počinjala i danas, ali sve zavisi od pristupa i od odnosa čoveka prema profesiji kojom se bavi, kolegama, đacima, njihovim roditeljima i ljudima uopšte. Mora se biti principijelan i pre svega vladati gradivom koje se predaje. Učenici odmah pogode da li je profesor kompetentan ili ne, te da li imate isti kriterijum prema svima. Znači, nema povlašćenih maminih i tatinih sinova, recimo, dece doktora i drugih uglednih ljudi iz Sente ili neke druge varoši iz okoline, kategorična je gospođa Mirjana.

Upravo zbog takvog odnosa dragi su mi korpari Savići iz Đale, bez obzira na to da li sam nekom od njih ili potomcima im nekad predavala, koji danas ne mogu a da me veoma srdačno ne pozdrave kad odem na vašar.

Tako je i s ljudima raznih zanimanja čiju je decu učila, a omiljena je i među generacijama učenika koji su u senćanskoj školi stekli diplome.

Kao ekonomista 1972. mogla sam da biram u kojem preduzeću ili javnoj ustanovi ću da radim jer su ekonomisti tada bili deficitarni stručnjaci. Izabrala sam ipak školu i nikad nisam pokajala, ističe naša sagovornica.

Profesorka Mandić je vazda, čuvajući ugled svoje profesije, bila i ostala osoba velikog srca, u kojem je bilo mesta za sve učenike i razumevanja za njihove probleme, pa je uvek imala volje i vremena da im pruži pomoć, savet i podršku. Osim toga, nalazila je vremena i za društveni angažman usmeren ka unapređenju zajednice u Upravnom odboru mesne Opšte bolnice, Odboru za stipendiranje učenika i studenata, te Savetu mesne zajednice.

M. Mitrović