Salašarska porodica Parčetić u Gradini gaji bikove za izložbu
Mada su već ispričane sve priče o bačkim salašima, porodičnim i ekonomskim nukleusima vojvođanskog paorluka, saga o njima nikad se ne završava, bar dok je tog upornog sveta svake verske i nacionalne fele, koji ne mari da li su i koliko meseci godišnje smetovima zameteni ili pod zvizdanom-čelopekom glavu od posla paorskog, argatovanja na svom, ne dižu.
Jedna od tih porodica koje se vekovima beleže u znoju lica svog na istom ognjištu su i Parčetići, fragment velike bunjevačke familije istog korena iz čijih redova je i grana koja je iznedrila prvog somborskog majrodoma Martina, tad mladog oficira čije je poznavanje vojničke veštine, ali i dvorske etikecije, dobrano pomogla da Sombor 1749, istina za silne zlatne dukate, stekne status slobodnog kraljevskog grada.
Kad se od varoši asfaltom ka Gradini, salašarskom ušorenom naselju, krene, tu odmah je i dom Parčetića, kojem je na čelu pater familijas Franja, biće za mesec-dva samo i zvanični penzioner. Njemu „nuz bok“ je već odavno stasali sin Josip, koga malo ko Josom ne zove, kako nalaže tradicija ovog kraja i napose Bunjevaca, čijim se poreklom Parčetići diče.
– Ima priča da su po povlačenju Panonskog mora ovde ostale samo školjke i mi, Bunjevci, eto toliko smo na ovom salašu – šali se, s mnogo razloga, svojim rodom Josa, dok mu s ruku kao fildžan velikim okicama radoznalo gleda najmlađe čedo, kćer Petra.
– Posle svih, došli sad i Arapi, koji nas treba da nauče kako se na vojvođanskoj zemlji i od nje živi. Živi bili pa videli, ali kako sad izgleda, nešto mi se čini da će posle njih od plodnog černozema samo šoder ostati – odmah će „u čelo“ Josa jer ovdašnji salašarski svet dangubi i okolišnom divanu sklon nije, pa dodaje da samo kabinetski moljac može pomisliti da intenzivnog ratarstva bez stajnjaka, narodski rečeno balege, može da ima. Makar na duže staze.
– Vid’ ovako, mi ti nekih 180 jutara dobre, isključivo naše, zemlje obrađujemo, a u štali trenutno riče 200 komada dobre junadi, od čijeg stajnjaka svake godine pođubrim nekih 40 jutara pa nema šanse da mi se u njivi humus smanjuje. Ko išta o poljoprivredi zna, zna da se veštačko đubrivo baca ne bil’ hranilo isključivo biljku, a stajnjak s druge strane hrani i čuva zemlju, a tek onda biljku, pa ti zato i kažem da će od ovih „investitora“ iz dalekog sveta slabe vajde biti. Makar za našu i decu naše dece jer nećemo mi nikud s nje otići ni u vekovima koji tek dolaze – jedva se Josa smiruje, misleći o onome što, osim Petre, čeka i njegove druge, tek nešto starije kćeri, Milicu i Jelenu.
Osim porodice i sveg posla, kojeg je preko glave, slabo vremena ostaje za Josine velike ljubavi. Rže i frkće, kopitima iz ciglenog poda varnice isteruje u štali kobila, uz koju je i vrano ždrebe, nezadovoljna što odavno u fijaker nije pregnuta, golubovi, poštaši bački, guguću s tavana radi da se na kakvoj izložbi šepure, ali sve češće im zalud... Tvrdoglav je Josa, ne da se, pa kad salaš utihne a deca pozaspu, do varoši skoči, na probu folklora KUD-a „Ravangrad“. Jer i salašar dušu ima, pa nek je rob i sluga, a ne gospodar, zemlji od koje i na kojoj živi.
Već decenijama gaje Parčetići bikove za koje se i na prvi pogled vidi da su po kvalitetu „jedared“ dobri, ali mala je hasna od njih je za seljake.
– Stalno cirkus oko otkupa, sva sreća što bik nije svinjče pa ne može da prebaci kilažu, mada treba stalno nove zapatiti – tumači salašarsku računicu Josa.
– Svaka godina drugačija, pa se snađi. Eto, lane otkup za Tursku, cena solidna, računice je kad prodaješ kilo žive vage junadi za 2,4 evra, a sad, iz bog te pita kojih razloga, stao izvoz tamo, klaničari daju 30 evrocenti manje, a i slabo ih je. A i kad naiđu, ucene te s dva-tri meseca rokom plaćanja, dobiješ papir umesto keša pa čekaj, a ja telad „na haubi“, odnosno živim novcem moram platiti – veli mlađi Parčetić, koga odavno na salašu nisu poselamili ni, nekad redovni i korektni, kupci s Kosova.
Ako ima nešto gore od ratarenja i stočarstva, onda je to mleko, veli Josa, u čijim štalama ipak preživa osam lepih krava, koje su, osim junadi, još jedan anker koji se usidrio kod Parčetiće.
– Dal’ imaš muzne krave ili si na robiji, isto je, jer od njih na svadbu ni sa’ranu ne možeš. One traži svoje, a tebi što vremena ostane. A kad je ceo posao yabe, gde je motiv!? Danas od krave ako dobijem deset litara mleka, čija je cena 25 dinara litar, ona za dan pojede balu sena il’ deteline koja košta 250 litara. A gde je veterinar, mehanizacija, porez državi, život... Diglo glavu i mlado i staro, lakše mu i isplativije da u Nemačkoj pere i čuva babe, nego krave ‘rani i muze. A mi? Kao i dosad, pa dok ide.
Milić Miljenović