Салашарска породица Парчетић у Градини гаји бикове за изложбу

Једна од тих породица које се вековима бележе у зноју лица свог на истом огњишту су и Парчетићи, фрагмент велике буњевачке фамилије истог корена из чијих редова је и грана која је изнедрила првог сомборског мајродома Мартина, тад младог официра чије је познавање војничке вештине, али и дворске етикеције, добрано помогла да Сомбор 1749, истина за силне златне дукате, стекне статус слободног краљевског града.

Кад се од вароши асфалтом ка Градини, салашарском ушореном насељу, крене, ту одмах је и дом Парчетића, којем је на челу патер фамилијас Фрања, биће за месец-два само и званични пензионер. Њему „нуз бок“ је већ одавно стасали син Јосип, кога мало ко Јосом не зове, како налаже традиција овог краја и напосе Буњеваца, чијим се пореклом Парчетићи диче.

– Има прича да су по повлачењу Панонског мора овде остале само шкољке и ми, Буњевци, ето толико смо на овом салашу – шали се, с много разлога, својим родом Јоса, док му с руку као филџан великим окицама радознало гледа најмлађе чедо, кћер Петра.

– После свих, дошли сад и Арапи, који нас треба да науче како се на војвођанској земљи и од ње живи. Живи били па видели, али како сад изгледа, нешто ми се чини да ће после њих од плодног чернозема само шодер остати – одмах ће „у чело“ Јоса јер овдашњи салашарски свет дангуби и околишном дивану склон није, па додаје да само кабинетски мољац може помислити да интензивног ратарства без стајњака, народски речено балеге, може да има. Макар на дуже стазе.

– Вид’ овако, ми ти неких 180 јутара добре, искључиво наше, земље обрађујемо, а у штали тренутно риче 200 комада добре јунади, од чијег стајњака сваке године пођубрим неких 40 јутара па нема шансе да ми се у њиви хумус смањује. Ко ишта о пољопривреди зна, зна да се вештачко ђубриво баца не бил’ хранило искључиво биљку, а стајњак с друге стране храни и чува земљу, а тек онда биљку, па ти зато и кажем да ће од ових „инвеститора“ из далеког света слабе вајде бити. Макар за нашу и децу наше деце јер нећемо ми никуд с ње отићи ни у вековима који тек долазе – једва се Јоса смирује, мислећи о ономе што, осим Петре, чека и његове друге, тек нешто старије кћери, Милицу и Јелену.

Осим породице и свег посла, којег је преко главе, слабо времена остаје за Јосине велике љубави. Рже и фркће, копитима из цигленог пода варнице истерује у штали кобила, уз коју је и врано ждребе, незадовољна што одавно у фијакер није прегнута, голубови, пошташи бачки, гугућу с тавана ради да се на каквој изложби шепуре, али све чешће им залуд... Тврдоглав је Јоса, не да се, па кад салаш утихне а деца позаспу, до вароши скочи, на пробу фолклора КУД-а „Раванград“. Јер и салашар душу има, па нек је роб и слуга, а не господар, земљи од које и на којој живи.

Већ деценијама гаје Парчетићи бикове за које се и на први поглед види да су по квалитету „једаред“ добри, али мала је хасна од њих је за сељаке.

– Стално циркус око откупа, сва срећа што бик није свињче па не може да пребаци килажу, мада треба стално нове запатити – тумачи салашарску рачуницу Јоса.

– Свака година другачија, па се снађи. Ето, лане откуп за Турску, цена солидна, рачунице је кад продајеш кило живе ваге јунади за 2,4 евра, а сад, из бог те пита којих разлога, стао извоз тамо, кланичари дају 30 евроценти мање, а и слабо их је. А и кад наиђу, уцене те с два-три месеца роком плаћања, добијеш папир уместо кеша па чекај, а ја телад „на хауби“, односно живим новцем морам платити – вели млађи Парчетић, кога одавно на салашу нису поселамили ни, некад редовни и коректни, купци с Косова.

Ако има нешто горе од ратарења и сточарства, онда је то млеко, вели Јоса, у чијим шталама ипак прежива осам лепих крава, које су, осим јунади, још један анкер који се усидрио код Парчетиће.

– Дал’ имаш музне краве или си на робији, исто је, јер од њих на свадбу ни са’рану не можеш. Оне тражи своје, а теби што времена остане. А кад је цео посао yabе, где је мотив!? Данас од краве ако добијем десет литара млека, чија је цена 25 динара литар, она за дан поједе балу сена ил’ детелине која кошта 250 литара. А где је ветеринар, механизација, порез држави, живот... Дигло главу и младо и старо, лакше му и исплативије да у Немачкој пере и чува бабе, него краве ‘рани и музе. А ми? Као и досад, па док иде.

Милић Миљеновић