Ružin grm kao slika u ledenom ramu
Ovih januarskih dana punih magle i dima, koji nam mute vid i skraćuju dah, malo šta nam može privući pažnju osim svetla automobila koja nam se približavaju iz suprotnog pravca, sporo probijajući zid guste, ledene paučine.
Krećući se sporim koracima, sledeći poznatu, a sad jedva vidljivu stazu, ođednom ugledate injem i ledom okovanu ružu, koja svojom lepotom prkosi devetnaestom danu januara.
Dok se sa radio aparata i ekrana raznih modernih uređaja čuju jadikovke kako nas uguši magla i neke otrovne nano i razne druge čestice, dok direktori škola razbijaju glavu da li da skrate nastavu, ili je sasvim ukinu dok „ovo ne prođe”, dotle u Ulici Aleksandra Tišme u Titelu, na čuvenoj Busiji, jedan ružin grm prkosi svemu.
Ledeni okov kao ram na prelepoj slici, govori o spoju nespojivog, o pobedi lepote života nad prolaznošću i zaboravom. Okolno drveće, takođe se okitilo ledenim ukrasima, pa ponosno i stoički nosi ledenu krunu, čekajući proleće koje će sigurno doći. Tako učiteljica priroda stalno diktira svoje lekcije, za one koji dosad nisu naučili.
Tekst i foto: Stevo Diklić
