Ружин грм као слика у леденом раму
Ових јануарских дана пуних магле и дима, који нам муте вид и скраћују дах, мало шта нам може привући пажњу осим светла аутомобила која нам се приближавају из супротног правца, споро пробијајући зид густе, ледене паучине.
Крећући се спорим корацима, следећи познату, а сад једва видљиву стазу, ођедном угледате ињем и ледом оковану ружу, која својом лепотом пркоси деветнаестом дану јануара.
Док се са радио апарата и екрана разних модерних уређаја чују јадиковке како нас угуши магла и неке отровне нано и разне друге честице, док директори школа разбијају главу да ли да скрате наставу, или је сасвим укину док „ово не прође”, дотле у Улици Александра Тишме у Тителу, на чувеној Бусији, један ружин грм пркоси свему.
Ледени оков као рам на прелепој слици, говори о споју неспојивог, о победи лепоте живота над пролазношћу и заборавом. Околно дрвеће, такође се окитило леденим украсима, па поносно и стоички носи ледену круну, чекајући пролеће које ће сигурно доћи. Тако учитељица природа стално диктира своје лекције, за оне који досад нису научили.
Текст и фото: Стево Диклић
