Pola veka „moleraja“ bečejskog slikara Milivoja Mirića

Milivoj i Milica su slikarski gen preneli na decu, Igora i Tatjanu, ali i unuka Uroša, koji će prvi stići do zanatske titule jer je vredan novosadski student i deda tvrdi da će ih sve nadmašiti.

Ipak se i meni pružila prilika da obeležim pola veka u slikarstvu, najavljuje maestro svoj vernisaž.

Kako je dalje kazao, Gradski muzej, ispostavilo se, mali je za svih 80 planiranih slika, pa će Bečejci prekosutra, potom Sirižani, odakle je Milica, pa Temerinci i tako redom, videti 65 ulja na platnu.

Biće to 390. put kako izlažem, grupno ili samostalno, kaže Mirić.

Posmrtno je postavka posvećena akademskom slikaru Branislavu Perčinkovskom, koji je otkrio Mirićev talenat.

Pre šest decenija, kao prvačić osmoljetke, krenuo sam na likovnu sekciju, koju je vodila nastavnica Gizela Lakatoš. Bila je vrlo lepa crnka s kratkom kosom i ljubazna s decom, dovoljan razlog da redovno dolazim. U višim razredima nam je predavao Perča i kad je odlazio u penziju uručio mi je fasciklu sa 35 mojih školskih radova, koje je godinama čuvao, seća se Mirić svog sjajnog pedagoga.

Ipak, žao mu je što otvaranje nije bilo njemu važnog 8. februara.

Svi me pitaju zašto sam zapeo, ali tog datuma 1972. imao sam kao vojnik prvu samostalnu izložbu u zagrebačkoj kasarni „Maršal Tito“, a 1968. počeo da slikam. Došla unučad kod babe i dede i ne znajući šta da radim pitam majku, kako smo zvali baku, gde su moje tempere. Ona ih donese iz špajza, operem četkice, ali se ispostavi da nemam papir. Donese ona džak od šećera, izvadi središni od pet slojeva, iseče formate, ispegla i da mi. Uradim Akropolj, Lenjina, Marksa, Tita, Čea... Ona odmah Akropolj okači na zid, mama nije volela Marksa zbog brade i uzme Tita, drugi pokupe ostalo, ja sutra sve iznova i od tada ne prestajem, otkriva Milivoj svoj talični datum.

U Dalasu je grupa nas odabranih umetnika tokom Dana kulture Grčke, Italije i Jugoslavije 1982. na licu mesta radila i prodavala platna za oko 1.000 dolara po svakom, ali ja ostao bez inspiracije. Ni drveta oko mene u ogromnoj staklenoj galeriji, a moram da malam i prodajem, da bih kupio kuću. Uradim sliku-dve, ljudi pogledaju, piše jugoslovenski slikar i prođu. Ne znam u čemu je problem. Setim se stare kuće gde sam odrastao, naslikam je a na nebo stavim belu golubicu sa dve trešnje. Pitaju šta je to, a ja preko prevodioca objasnim da je to moja rodna kuća, golubica je majka, trešnja u repu mlađi brat, a ja sam ova druga. Odmah kupe platno. Uveče primetim da je na svakoj kući bundeva. Pitam zašto, oni vele zbog Praznika veštica. Sutra na svakoj mojoj slici bundeva i sve kao alva razgrabe Ameri. Kad sam se vratio, počnem da radim slike koje teraju ljude da misle. Do danas tako, svaka moja slika ima priču.

Međutim, od prve izložbi stalno se menjao njegov rukopis.       

Kao vojnik obilazio sam galerije u Zagrebu i upoznao radove majstora Hlebine, seća se Milivoj i dodaje da su ostavili jak utisak na njega. Krenem da radim na staklu motive klasične naive. Tad sam i prve pare zaradio, jer su oficiri sve pokupovali. Nastavim po povratku iz JNA i vežem se ugovorom sa galeristima. Od početka osamdesetih radio sam i na platnu, a kasnije prestao sa staklom, jer je uvek opasnost da se razbije, priseća se bečejski slikar.

Bio je učesnik kolonija širom Jugoslavije, upoznao slikare o kojima je kao dete čitao u knjigama, ali uvek ostajao svoj.

Posle faze nazive je godinama slikao mitološke motive, bio na ceni u Dubrovniku, gde je s partnerom držao galeriju „Mirić“, od koje su mu nakon ratne 1991. ostali samo ključevi.

Početkom novog milenijuma radi više kompozicija na jednom platnu, najčešće metamorfoze, rogata bića, bizona, koze... Od lane i goluba, inspiraciju od 1975. do 1999. Veli kako nije imalo smisla slikati simbol mira dok nas američki bufalo napada.

Potpisao sam preko hiljadu slika, ali uvek s poštovanjem sedao pred belinu platna i slikao za izložbu, galeriju, muzej, a najmanje prodaju, mada ni protiv toga nemam ništa, iskren je Milivoj.

Ovih dana završava ukrašavanje „Tragova na pesku“, sedme poetske knjige supruge Milice, literate i slikarke.

Leže mi tuš i papir, ali sam kasno otkrio ilustraciju. Počeo sam da je radim za Miličine knjige, a kasnije i dela drugih autora, veli Milivoj.

Tremu ima pred veliku izložbu, ali pamti još dve kao posebne. Za premijernu, grupnu, u rodnom gradu, novembra 1972, odabrano je sedam Milivojevih crteža, dobio je tad odsustvo u vojci da dođe na otvaranje i prvi put se njegovo ime našlo u katalogu. Seća se s ponosom i 2011, kad su u beogradskom Ruskom domu svi Mirići zajedno izlagali.

Vlastimir Jankov