Пола века „молераја“ бечејског сликара Миливоја Мирића

Миливој и Милица су сликарски ген пренели на децу, Игора и Татјану, али и унука Уроша, који ће први стићи до занатске титуле јер је вредан новосадски студент и деда тврди да ће их све надмашити.

Ипак се и мени пружила прилика да обележим пола века у сликарству, најављује маестро свој вернисаж.

Како је даље казао, Градски музеј, испоставило се, мали је за свих 80 планираних слика, па ће Бечејци прекосутра, потом Сирижани, одакле је Милица, па Темеринци и тако редом, видети 65 уља на платну.

Биће то 390. пут како излажем, групно или самостално, каже Мирић.

Посмртно је поставка посвећена академском сликару Браниславу Перчинковском, који је открио Мирићев таленат.

Пре шест деценија, као првачић осмољетке, кренуо сам на ликовну секцију, коју је водила наставница Гизела Лакатош. Била је врло лепа црнка с кратком косом и љубазна с децом, довољан разлог да редовно долазим. У вишим разредима нам је предавао Перча и кад је одлазио у пензију уручио ми је фасциклу са 35 мојих школских радова, које је годинама чувао, сећа се Мирић свог сјајног педагога.

Ипак, жао му је што отварање није било њему важног 8. фебруара.

Сви ме питају зашто сам запео, али тог датума 1972. имао сам као војник прву самосталну изложбу у загребачкој касарни „Маршал Тито“, а 1968. почео да сликам. Дошла унучад код бабе и деде и не знајући шта да радим питам мајку, како смо звали баку, где су моје темпере. Она их донесе из шпајза, оперем четкице, али се испостави да немам папир. Донесе она џак од шећера, извади средишни од пет слојева, исече формате, испегла и да ми. Урадим Акропољ, Лењина, Маркса, Тита, Чеа... Она одмах Акропољ окачи на зид, мама није волела Маркса због браде и узме Тита, други покупе остало, ја сутра све изнова и од тада не престајем, открива Миливој свој талични датум.

У Даласу је група нас одабраних уметника током Дана културе Грчке, Италије и Југославије 1982. на лицу места радила и продавала платна за око 1.000 долара по сваком, али ја остао без инспирације. Ни дрвета око мене у огромној стакленој галерији, а морам да малам и продајем, да бих купио кућу. Урадим слику-две, људи погледају, пише југословенски сликар и прођу. Не знам у чему је проблем. Сетим се старе куће где сам одрастао, насликам је а на небо ставим белу голубицу са две трешње. Питају шта је то, а ја преко преводиоца објасним да је то моја родна кућа, голубица је мајка, трешња у репу млађи брат, а ја сам ова друга. Одмах купе платно. Увече приметим да је на свакој кући бундева. Питам зашто, они веле због Празника вештица. Сутра на свакој мојој слици бундева и све као алва разграбе Амери. Кад сам се вратио, почнем да радим слике које терају људе да мисле. До данас тако, свака моја слика има причу.

Међутим, од прве изложби стално се мењао његов рукопис.       

Као војник обилазио сам галерије у Загребу и упознао радове мајстора Хлебине, сећа се Миливој и додаје да су оставили јак утисак на њега. Кренем да радим на стаклу мотиве класичне наиве. Тад сам и прве паре зарадио, јер су официри све покуповали. Наставим по повратку из ЈНА и вежем се уговором са галеристима. Од почетка осамдесетих радио сам и на платну, а касније престао са стаклом, јер је увек опасност да се разбије, присећа се бечејски сликар.

Био је учесник колонија широм Југославије, упознао сликаре о којима је као дете читао у књигама, али увек остајао свој.

После фазе називе је годинама сликао митолошке мотиве, био на цени у Дубровнику, где је с партнером држао галерију „Мирић“, од које су му након ратне 1991. остали само кључеви.

Почетком новог миленијума ради више композиција на једном платну, најчешће метаморфозе, рогата бића, бизона, козе... Од лане и голуба, инспирацију од 1975. до 1999. Вели како није имало смисла сликати симбол мира док нас амерички буфало напада.

Потписао сам преко хиљаду слика, али увек с поштовањем седао пред белину платна и сликао за изложбу, галерију, музеј, а најмање продају, мада ни против тога немам ништа, искрен је Миливој.

Ових дана завршава украшавање „Трагова на песку“, седме поетске књиге супруге Милице, литерате и сликарке.

Леже ми туш и папир, али сам касно открио илустрацију. Почео сам да је радим за Миличине књиге, а касније и дела других аутора, вели Миливој.

Трему има пред велику изложбу, али памти још две као посебне. За премијерну, групну, у родном граду, новембра 1972, одабрано је седам Миливојевих цртежа, добио је тад одсуство у војци да дође на отварање и први пут се његово име нашло у каталогу. Сећа се с поносом и 2011, кад су у београдском Руском дому сви Мирићи заједно излагали.

Властимир Јанков