Opstanak čokanske cigaje na pašnjacima i subvencijama

Direktor Poljoprivredne stručne službe Senta Josip Češljar ukazuje da je do pre nekoliko godina u severnom Banatu i Potisju prisutan bio uzlazni trend u ovčarstvu, međutim, sada je u stagnaciji pa čak i u blagom opadanju.

- Imamo primere da su mladi poljoprivrednici koji su skoro ušli u bavljenje ovčarstvom imali nesreću da ih je pogodila suša, pa oni sa manjim stadima od 20 do 30 grla prodaju ovce i beže od ovčarstva. Na drugoj strani iskusniji ovčari čija su stada brojnija opstaju pri čemu neki i uvećavaju stada - konstatuje Češljar.

Ova sezona je u ovom regionu specifična zbog dugog sušnog perioda koji će uticati na prinose kukuruza i drugih ratarskih kultura, pa prema rečima Češljara, koji u Ostojićevu ima farmu čokanske cigaje, ljudi vide da će imati problema sa stočnom hranom, pa oni koji ne vide računicu u toj priči prodaju stada i zatvaraju farme.

- Srećna je okolnost da imamo oko 900 hektara pašnjaka gde opstaju stada čokanske cigaje, koja su u zavisnosti od vremenskih prilika na ispaši čak i do decembra, pa nam to olakšava i u ovako ekstremnoj godini. Ovčari su u ovom poslu uglavnom zbog proizvodnje jagnjadi, zbog mesa. Svedoci smo da nas je korona prošle godine sve paralisala pa ni mi u ovčarstvu nismo pošteđeni. Imali smo situaciju da se lane jagnjetina žive vage plaćala 180 do 200 dinara. Ženke koje nismo uspeli da prodamo ostavili smo za dalju reprodukciju za uvećanje stada. Sada je nešto povoljnije jer otkup ide po 270 do 280 dinara i plus država daje subvenciju od 2.000 dinara po jagnjetu isporučenog klanicama. Išao je i izvoz jagnjadi težine 25 do 30 kilograma za Hrvatsku. Svesni smo činjenice da 70 posto jagnjadi koje otkupljuju klanice završavaju u restoranima i na raznim proslavama - pojašnjava Josip Češljar.

Agronom u penziji Milorad Brankov iz Čoke, priseća se perioda kada je u Poljoprivrednom gazdinstvu “Rit” negdašnjeg PK “Čoka” ovčarstvo bilo u procvatu, a čokanska cigaja priznata za autohtonu rasu.

- Čokanska cigaja sama sebe održava i opstaje na ovim prostorima, specifična je u odnosu na somborku i ostale jer je imala kvalitetnije runo, u vreme kada je posle Drugog svetskog rata vuna bila tražena sirovina. Davala je u proseku oko četiri kilograma vune i izrazito je tvrda ovca, zato i uspeva da opstaje na slatinastim pašnjacima - kaže Brankov.

U stadu čokanske cigaje farmera Todora Goliča iz Čoke je oko 180 grla, a njegova iskustva za 25 godina koliko ih drži su dobra jer je reč o otpornoj ovci.

- Kod čokanske cigaje nije tako veliki prirast kao kao drugih rasa, ali im je meso ukusno, otporne su na bolesti, pa treba da je čuvamo kao autohtonu rasu. Ova i prošla godina na tržištu nikada nije bila tako loša, jer nije bilo slava, svatova i ostalih svetkovina. Ispod dva i po evra za kilogram žive vage nisam prodavao jagnjad, a sada je cena niža. Za prodaju imam 50 jagnjadi i čekam da li će biti bolja cena na jesen. Subvencije za ovčarstvo dobijamo, pa iako kasni isplata, veliki je podsticaj da stada sačuvamo. U današnje vreme kada nema čobana, stado držim na farmi kod kuće, pa u tom slučaju troškovi ishrane su koliko se može dobiti prodajom jagnjeta, ima tu i troškova za veterinarsku službu, umatičenje i drugo, tako da je podsticaji države dobar, smao da je isplata na vreme - ukazuje Golić.

Na afirmaciji ovčarstva angažuje se Udruženje odgajivača ovaca „Čokanska cigaja“ iz Sanada, koje ovčare okuplja početkom septembra u ovom mestu.

-  U mom stadu je oko 200 grla, a može da opstane zato što se napasa i na veoma oskudnim pašnjacima, velikoj ljubavi prema ovčarstvu i subvencijama od države - kaže farmer i predsednik Udruženja „Čokanska cigaja“ Miloš Milanov iz Sanada.

Stada čokanske cigaje, ali i drugih rasa ovaca ovdašnja poljoprivredna gazdinstva uglavnom drže zbog proizvodnje jagnjadi, za koje prema rečima Milanova ima tržišta, ali otkupne cene nisu uvek najpovoljnije, dok za vunu nema kupaca.

- Jagnjad uspevamo da prodamo, međutim, ne baš uvek po ceni koja je realna i po kojoj bi mi želeli, nego često koliko kupci hoće da plate. Kod nas momentalno da nije subvencija države od 7.000 dinara po umatičenom grlu, mislim da finansijski ne bi mogli izdržati da sačuvamo stada - predočava Milanov.

Retku rasu ovaca u ovom delu Banata, rase bergamo ima Milorad Trailov iz Novog Miloševa.

- Otac je voleo čokanske cigaje, držali smo i bačke cigaje, ali ja sam se opredelio za bergamo koje su slične. Držimo ih iz ljubavi i u stadu je ostalo 35 grla, nisu umatičena, pa se snalazimo kako znamo i umemo. Počeo sam kao naši stari, za očuvanje i reprodukciju stada ostavljam iz našeg podmlatka najbolju jagnjad, pa kako bude. Od malena sam uz ovce i vredi ih držati. Dok je stado bilo brojnije od ovčarstva sam gradio i zemlju kupovao. U odnosu na druge rase ovce bergamo se pokazala kao dobra, jer jagnje dosta krupnu jagnjad, a kad se ukrste sa drugom rasom jagnjad je još bolja. Zbog toga što nam ovce nisu umatičene nama subvencija, ali kad nam treba koji dinar prodamo ovcu ili dve, pa ne moramo da pozajmljujemo ni od komšija, ni od banke - kaže Trailov.

Milorad Mitrović