Neumorna Marija Lučev veliki prijatelj bečejske dece

Iako je još 2008. sa stažom od 35 godina u školskom centru „Bratstvo” otišla u penziju, nastavila je da volonterski radi s mališanima, mada kod kuće ima petoro unučadi, dok šesto samo što nije stiglo.

Moji bivši đaci su sad roditelji, a pošto su bili deca s posebnim potrebama i ne mogu svom potomstvu dovoljno pomoći oko težih školskih predmeta, jednostavno osećam moralnu obavezu da im pružim podršku da savladaju sve gradivo i uključe se u život sa što manje problema, objašnjava Marija Lučev svoj angažman u gradskom Društvu prijatelja dece.

Odmah dodaje da joj to uopšte ne predstavlja teret jer ima, kao i dok je radila, podršku porodice i prijateljica.

Sad sam, zvanično, dva dana zauzeta, oko, uslovno rečeno, tuđe dece. „Uslovno” jer ih sve smatram svojima. Utorkom u Centru za decu i mlade oko socijalno-pedagoške podrške, a sredom s mentalno nedovoljno razvijenom decom u kreativnim radionicama. Znači, ostaje mi pet dana za moje unučiće. Kad se dobro rasporedi, sve se stiže, s osmehom veli Marija.

Takva je oduvek bila. U mladosti je bila izviđač i to joj je, verovatno, pomoglo da se samoorganizuje. Nije ni kasnije napustila „skaute”, već se priključila rukovodstvu najstarijeg vojvođanskog odreda izviđača „Ivo Lola Ribar”. Imala je sreću da se po završetku Defektološkog fakulteta, Odsek za vaspitno zapuštenu i zanemarenu decu, zaposli u bečejskoj školi.

Zbog potrebe, preusmerila sam se na mentalno nedovoljno razvijenu decu. Ali, studentska praksa u ustanovama za vaspitno zapuštenu i zanemarenu decu pomogla mi je prve dve godine rada u Bačkom Petrovom Selu pa je početak rada u školi bio zaista, lak. Uz to, u selu se poštovao poziv učiteljice. Ništa se nije promenilo u Bečeju. Bili smo zdrav kolektiv, radili timski i dopunjavali se. Kolegijalnost je bila velika, a direktori, Žolnai, Beretka i Vujović, puni razumevanja. Decenije rada s decom, uglavnom nižih razreda, na srpskom i mađarskom, prosto su proletele. Teško mi je bilo godinu posle trećeg porođaja jer je bilo obaveza oko troje dece uzrasne razlike četiri godine, pa obaveza u školi, ali sam se uz pomoć kolega brzo se vratila „u normalu”, priznaje Marija.

Njene dve ćerke i sin su u međuvremenu postali svoji ljudi i imaju svoje porodice. Starija kćer i sin su programeri, a mlađa ćerka bavi se preradom ulja. Sin ima ćerkicu, mlađa ćerka tri ćerke i sina, a za mesec dana će doneti na svet i peto dete. Nađe Marija uvek vremena za njih.

Rad s decom u školi se podrazumevao, a nastavljen je volontiranjem nakon osnivanja Društva prijatelja dece. Mada je nekad bilo znatno više dece, s njima se uvek mora raditi, bilo da ih je mnogo ili samo jedno. A mališani su mahom iz socijalno ugroženih porodica.

Vremenom smo uspeli da ih, što se kaže, uškolujemo. Sad ih više ide u obdaništa i u školi su redovniji. Jer, mi radimo s porodicama, a ne samo osobom kojoj je potrebna pomoć. Ne možemo ekonomski da ih osnažimo, ali u obrazovanju napredujemo, ponosno zaključuje Marija.

Njen rad nije ostao nezapažen. Društvo prijatelja dece 2008. je iniciralo da Bečej bude „grad po meri dece” i uvelo dodelu lente „Građanin po meri dece”, a prva je, osim političara koji su omogućili otvaranje Centra za decu i mlade, pripala, naravno, Mariji Lučev. S mnogo razloga!

V. Jankov