Неуморна Марија Лучев велики пријатељ бечејске деце

Иако је још 2008. са стажом од 35 година у школском центру „Братство” отишла у пензију, наставила је да волонтерски ради с малишанима, мада код куће има петоро унучади, док шесто само што није стигло.

Моји бивши ђаци су сад родитељи, а пошто су били деца с посебним потребама и не могу свом потомству довољно помоћи око тежих школских предмета, једноставно осећам моралну обавезу да им пружим подршку да савладају све градиво и укључе се у живот са што мање проблема, објашњава Марија Лучев свој ангажман у градском Друштву пријатеља деце.

Одмах додаје да јој то уопште не представља терет јер има, као и док је радила, подршку породице и пријатељица.

Сад сам, званично, два дана заузета, око, условно речено, туђе деце. „Условно” јер их све сматрам својима. Уторком у Центру за децу и младе око социјално-педагошке подршке, а средом с ментално недовољно развијеном децом у креативним радионицама. Значи, остаје ми пет дана за моје унучиће. Кад се добро распореди, све се стиже, с осмехом вели Марија.

Таква је одувек била. У младости је била извиђач и то јој је, вероватно, помогло да се самоорганизује. Није ни касније напустила „скауте”, већ се прикључила руководству најстаријег војвођанског одреда извиђача „Иво Лола Рибар”. Имала је срећу да се по завршетку Дефектолошког факултета, Одсек за васпитно запуштену и занемарену децу, запосли у бечејској школи.

Због потребе, преусмерила сам се на ментално недовољно развијену децу. Али, студентска пракса у установама за васпитно запуштену и занемарену децу помогла ми је прве две године рада у Бачком Петровом Селу па је почетак рада у школи био заиста, лак. Уз то, у селу се поштовао позив учитељице. Ништа се није променило у Бечеју. Били смо здрав колектив, радили тимски и допуњавали се. Колегијалност је била велика, а директори, Жолнаи, Беретка и Вујовић, пуни разумевања. Деценије рада с децом, углавном нижих разреда, на српском и мађарском, просто су пролетеле. Тешко ми је било годину после трећег порођаја јер је било обавеза око троје деце узрасне разлике четири године, па обавеза у школи, али сам се уз помоћ колега брзо се вратила „у нормалу”, признаје Марија.

Њене две ћерке и син су у међувремену постали своји људи и имају своје породице. Старија кћер и син су програмери, а млађа ћерка бави се прерадом уља. Син има ћеркицу, млађа ћерка три ћерке и сина, а за месец дана ће донети на свет и пето дете. Нађе Марија увек времена за њих.

Рад с децом у школи се подразумевао, а настављен је волонтирањем након оснивања Друштва пријатеља деце. Мада је некад било знатно више деце, с њима се увек мора радити, било да их је много или само једно. А малишани су махом из социјално угрожених породица.

Временом смо успели да их, што се каже, ушколујемо. Сад их више иде у обданишта и у школи су редовнији. Јер, ми радимо с породицама, а не само особом којој је потребна помоћ. Не можемо економски да их оснажимо, али у образовању напредујемо, поносно закључује Марија.

Њен рад није остао незапажен. Друштво пријатеља деце 2008. је иницирало да Бечеј буде „град по мери деце” и увело доделу ленте „Грађанин по мери деце”, а прва је, осим политичара који су омогућили отварање Центра за децу и младе, припала, наравно, Марији Лучев. С много разлога!

В. Јанков