Nekad beše i itebejski sjaj...
“Itebej je bio mesto slavno i sjajno. Vremenom se izmenilo sve. Nije više bio na važnom putu”, deo je teksta “Tako prolazi slava” Petra Momirovića, koji je objavljen u našem listu davne 1993. godine.
Skoro 15 godina kasnije, kada vas posao, rodbina ili puka želja navede u taj kraj, shvatate da ove reči i dalje važe. Još uvek su lepa i uspešna vremena samo u pričama meštana i na fotografijama, ali i svaka građevina svedoči o tim predanjima i podseća na nekadašnji sjaj banatskog seoceta.
Dobro, da se razumemo... Srpski Itebej je površinski jedno od najvećih mesta u opštini Žitište, ali je broj stanovnika u stalnom padu, iako smo mislili da je stvar nešto drugačija. „Zar vam se poslednjih godina ne zadržavaju mladi? Imate i one koji se vraćaju...”, pitamo meštane koji nas gledaju u čudu i kažu: „Ma, odakle vam to?” „A mladi Josići? Oni su došli pre godinu, dve iz Zrenjanina”, uporni smo, ali ni Itebejčani ne odustaju: “Jeste. I oni su jedini!”
“Prošla godina nam je, kao, bila plodna, inače je dosta pomrlo i sve nas je manje“, kaže Suzana Suza Ćulibrk iz Mesne kancelarije „Srpski Itebej”. “Imamo i mnogo udavača i neženja, ali nema ko da provodayiše.
A nekad to tako nije bilo! Čak je i Jovan Jovanović Zmaj, koji je bio blizak prijatelj lepe učiteljice Jelene Longinović iz Itebeja, spojio tu „Banatsku vilu” i „Kćer ravnog Banata” sa Sremcem Milošem Grabovačkim, za koga se kasnije i udala, o čemu je, takođe „Dnevnik”, objavio tekst 1986. godine. Mada, kad već pričamo o ljubavi, u Itebeju poslednjih decenija nije sve baš tako „crno”...
“Da li imamo neku masnu, sočnu priču? Pa, svi sveštenici koje ja znam su bili švaleri, ali se od mnogih i imalo šta čuti na liturgiji...”, priseća se učiteljica u penziji Kata Niković i predsednica Kluba žena “Vredne ruke”. “A ako je neko zaista nešto znao o selu, to je bio Veljko Dabić, ali on je umro“.
Izgleda da, gdegod rešimo da odemo, uvek zakasnimo. Svi koji bi nam nešto i mogli reći, više nisu sa nama... Ipak, oni na koje smo naišli, najradije se prisećaju vremena kad je Itebej imao dva bioskopa, nekoliko kafana, čuveni Disko 19, nekoliko rok susreta tokom godine, pa i kada je lokalni košarkaški klub s košem razlike pobedio protivnički tim iz Zrenjanina u kojem je igrao Dejan Bodiroga. Kažu da su se meštani nekad međusobno družili i okupljali, a sad ništa od toga. Ljudi su, tvrde, postali prokleti - samo zemlja, zemlja, zemlja. Ništa drugo ih ne interesuje.
„Ovde je radan narod, pa ljudi ni nemaju vremena da izađu na sokak - što ne važi mnogo i za učiteljicu Katu, ali to je jedan od razloga zašto u selu ni nema loših odnosa“.
Zapravo, oni koji žele da se druže i te kako imaju priliku za to u okviru Kluba žena „Vredne ruke”. Oko 20 članica, vrednih Itebejki, organizuje manifestaciju „Banatska testijada” u okviru koje prave i prikazuju sve đakonije od testa.
„Postale smo poznate od Jošaničke banje do Frankfurta“, ponosna je predsednica Kata. „Do sad smo osvojile 53 pehara, dve zlatne krune, jedan Gran pri, Povelju „Miša Nastasijević” i sitne medalje i diplome. Postojimo i postojaćemo i dalje. Želimo da prikažemo i negujemo tradiciju Banata.
A šta je sve banatska tradicija? Pa, ako ćemo da se prisećamo Balaševićevih stihova “Al’ se nekad dobro jelo, baš”, možemo potvrditi da se u Srpskom Itebeju još uvek tako dobro jede! Itebejska supa, rinflajš sa raznim sosevima, kitaći i štrudla s makom, samo su neke od poslastica koje možete pronaći na itebejskom astalu. I, kao što je futoški brend kupus, tako se u Itebeju radi na brendiranju šljive, budući da imaju šljivike stare sto godina.
„Naši mladi su jedino nastavili tradiciju druženja po šljivicima, tamo uz Begej“, kaže Suza, dodavši da se supa nekad kuvala od begejske vode. „Nekad se i kupalo, a sad je sve uprljano. Rumuni su svoj deo još i očistili, a mi...”
Još jedna veza Rumunije i Srbije jeste projekat izgradnje biciklističke staze uz plovni Kanal Begej, koja treba da povezuje Temišvar i Zrenjanin a, svakako, prolazi kroz Srpski Itebej. Meštani imaju zamerku što naši još uvek nisu odradili svoj deo, dok su Rumuni izgradili do granice, dva-tri kilometra nadomak Itebeja. I dok bi takva staza dobro došla svima, sredinom prošlog veka su Itebejčani, recimo, podigli bunu protiv izgradnje železnice pored sela, kako se ne bi uništila plodna zemlja, plašila stoka i živina, a i da voz ne bi “gazio” mlade i stare. Tako su ljudi nekada putovali brodićima “Srpče” i “Itebej”, dok su nešto kasnije autobusi stigli i u taj kraj. A kako bi se danas mladi, ipak, vratili u svoj kraj, svoje selo, a u kontekstu infrastrukture, i Suza i učiteljica Kata veruju da bi novi putevi i bolja povezanost sa obližnjim mestima iz okolnih opština, doprinela obnovi i vraćanju sjaja i slave Srpskom Itebeju.
Lea Radlovački
Foto: S. Šušnjević