Naterali Koviljčani princa i da zemlju radi

stojeći među okupljenim svetom koji je čekao da vidi britanskog prestolonaslednika Čarlsa, mnogo više nego suprugu mu, vojvotkinju od Kornvola Kamilu, koji su u okvuru balkanske turneje posetili i vojvođanske šorove. Kako god, princ od Velsa, poznatiji pod imenom Čarls, nije ove prostore pohodio nepunih 38 godina, (poslednji put bio je u oktobru 1978.) pa se nije mogao naći bolji “zicer” od minulog četvrtka, da se gospodin plave krvi izbliza vidi, snimi mobilnim telefonom, uz malo sreće i da se rukuje s njim. Naravno, i da se sve to posle ispriča i(li) pokaže prijateljima, rođacima, komšijama... Ej, pa ne dolaze krunisane glave svaki dan!

Princ Čarls i vojvotkinja Kamila su u četvrtak oko 11 sati pre podne stigli u Novi Sad. Dočekaše ih, kako dolikuje, gradonačelnik i njegov zamenik, a potom se prinčevski par, na radost brojnih građana velike varoši, prošetao portom. Tamo - k’o u košnici. Naravno, beše tu i naša princeza Jelisaveta Karađorđević, predsednica Sabora monarhista Srbije Ljiljana Jovanović, te mnogo poznatih novosadskih lica: medijski mag Robert Čoban sa ćerkom, kao i fudbaler iz šampionske Vošine generacije, Miroslav Tanjga, bivši londonski student, kasnije odbornik Petar Mudri, te jedna otmena gospođa, s kojom se nešto kasnije princ zadržao u razgovoru, nakon što je otkrio spomen ploču britanskih državljanki, srpskih dobrotvorki. Zašto? Gospođa Milica Bogdan Ličen je unuka Irine (Ajrin) Polemis, rođene Kjuri, jedne od dobrotvorki koja je sa svojom sestrom Meri, sa vojskom Kraljevine Srbije prošla albansku golgotu, pomagala i lečila ranjenike.  - Baka mi je pričala da je njena familija u srodstvu sa Vindzorima, britanskom kraljevskom dinastijom – kaže gospođa Bogdan – Ličen. Kasnije se bavila dobrotvornim radom sa ratnom siročadi. Ona i sestra su živele baš ovde iznad, u Katoličkoj porti. U to vreme, posle Prvog svetskog rata, kome god je u Novom Sadu iz bilo kog razloga zatrebao engleski jezik, ili su želeli da ga nauče, dolazio je kod njih – rekla je unuka srpske dobrotvorke, i eto, sasvim izvesno dalja rođaka princa od Velsa.

A prestolonaslednik britanske krune, uz aplauz je dočekan u porti. Tipičan je predstavnik stare, tradicionalne monarhije: učtiv, ljubazan, gospodskog držanja. Srednjeg rasta, zalizane kose solidno proređene na temenu, opušteno je hodio portom, a nakon protokolarnih obaveza, krajnje ležerno se pozdravljao i rukovao sa nekima od okupljenog sveta. Tada se videlo da silne mere obezbeđenja, komplikovane procedure za akreditovane novinare, te specijalci po krovovima, nemaju naročitu svrhu. Jedan mladić mu je rekao da ima rođake u Londonu, ali ih nikada nije posetio. Princ mu je odgovorio:  - Zaista? Trebalo bi što pre da ih posetite, a onda da dolazite bar jednom godišnje!

Dok su se mobilni telefoni usijali od slanja poruka sa slikama Čarlsa i Kamile i hvaljenja novosadskog življa, vojvotkinja je otišla put Sremskih Karlovaca, a mi za princom, u Kovilj. Prestolonaslednik je, naravno, posetio koviljski manastir, ali tu se za njim nije moglo. Brojna novinarska bulumenta je, zajedno sa dvestotinak okupljenih Koviljčana, čekala da se princ Čarls pojavi i, kako je najavljeno, čamcem “Vojvodinašuma” provoza po Dunavcu.

A ljudi se iskupili, kako i neće. Čuvena krunisana glava najčuvenije svetske monarhije došla je baš u selo vrednih ratara, pa, kako rekoše, sada nema potrebe da se kaže: “Kovilj kraj Novog Sada”, svi znaju gde je Kovilj. A neki, su, bogami, peške potegli da bi Čarlsa videli.    - Ja sam iz Gardinovaca, drugar i ja smo došli pešaka, pet kilometara – kaže Steva Radovanov. – Pa, kako da ne vidim princa? Svi moji su monarhisti, a imam rođake koji žive u Americi, u Kanadi... Sad, oni znaju da je dolazio, pa da mi kažu: “Eto ti ga u dvorištu, a ti nisi iš’o da ga vidiš!”.

Sledi i komentar savremenih geo – političko – vojnih odnosa. - Jes’ da su nas bombardovali, ali ti Englezi, to je fini svet, kulturan. Ko s njima lepo, oni s njima još lepše. Ej, pa ne može Srbija da naređiva Engleskoj – sumira Steva događaje iz bliže prošlosti.

A princa još nema, mada svaki čas treba da se pojavi. A iz mase okupljenog sveta čulo se subjektivno mišljenje zašto se Čarls zadržao u manastiru. - On sada tamo proba rakiju. Pa jedna, druga, pa treća, pa kad mu se zacrvenu uši...   Ali, utom eto princa, laganim hodom, bez crvenih ušiju, prilazi Dunavcu. Čuju se aplauzi. Čarls im lagano, ljubazno otpozdravlja i, nakon što je navukao zaštitni prsluk (ili prusluk, što bi rekli Vojvođani), seda u čamac i kreće vožnja po Dunavcu.

Odma sledi spreman, pesimistički komentar.

- Samo nam fali da se privrne, pa da se osramotimo!

To se, naravno, nije desilo, a Čarls se nakon vožnje našao u društvu mališana iz lokalne škole. Pitao ih je (uz pomoć prevodioca, naravno), da li su im školske obaveze obimne, a zadaci teški, našta je dobio glasan, otegnut odgovor: Neeee! Onda je princ, po protokolu, na obali kraj Dunavca, simbolično zasadio hrast. Kad su mu dodali lopatu, a prestolonaslednik koji put zahvatio zemlju i zagrnuo stablo, jedan Koviljčanin je slavodobitno zaključio: - Eto, kakav smo mi narod. Naterali smo princa da radi!

Dušan Knežić

Vojvotkinja ne mari za protokol

Slučajno ili ne, javnost je tek dva dana pred dolazak britanskog prinčevskog para u Srbiju saznala da je u plan njihove posete uvrštena i varoš sremskokarlovačka. Otuda ne treba ni da čudi što dolazak, doduše, samo vojvotkinje od Kornvola, a ne i princa Čarlsa, nije propratilo više radoznalih pogleda Karlovčana. Bilo kako bilo, čast da ugosti vojvotkinju pripala je porodici Živanović...

– Vinarstvo i pčelarstvo su vrlo bliske delatnosti vojvotkinji Kamili – kaže nam Borko Živanović, koji sa ocem Žarkom vodi ovaj jedinstven muzej na našim prostorima i vinariju. – Koliko znam, ona potiče iz porodice koja se bavila ovim granama, tako da tu vidim razlog njenog dolaska kod nas. Osim toga, kako su mi rekli, i predsednica je jedne vinske asocijacije u Velikoj Britaniji.

Odmah nakon pozdrava sa članovima porodice Živanović, uključujući i najmlađe Anu, Jelenu i Jovanu, vojvotkinja je u društvu domaćina obišla muzejsku postavku, koja sadrži stotinak eksponata, mahom predmeta iz 19. veka koje je profesor Jovan Živanović koristio prilikom pčelarenja, pčelarsku literaturu koju je i sam napisao, kao i deo knjiga iz oblasti filologije, te njegove lične predmete. Sišla je i u Živanovićev lagum, a napolju su je čekale đakonije, tipične za nekoliko nacionalnih kuhinja s našeg podneblja, uz njenu – britansku.

Naime, za ovu priliku i manifestaciju, koju su kreatori vojvotkinjine posete nazvali „Food is great“, kuvar u britanskoj ambasadi Aleksandar Pavlović, koji je pre toga radio i na Belom dvoru, pripremio je i dvadesetak jela velških, škotskih i engleskih. Tek, vojvotkinja je, kako kažu oni koji su učestvovali u programu, a među njima su bili i predstavnici Slovaka i Šokaca, bezmalo sve od ponuđenih đakonijica probala. Ipak, najpre je „koštala”domaćinovo vino i med.

Sa svima je razgovarala i, što je sve iznenadilo, jer su im to iz protokola strogo zabranili, fotografisala se sa svima koji su to hteli. „Fascinirala me je svojim držanjem i neposrednošću”, kaže Borko Živanović. „Svima se javila, čak i komšijama koje su spolja posmatrale šta se dešava...”

Zorica Milosavljević