Najvećom srpskom farmom morki, nadomak Sombora, komanduje veterinar Zoran Joković

Po pravilu, zabodeni tako unedogled vojvođanske ravnice, ograda i taraba nemaju, manj’ ako se u novije doba nije pleter-žica oko imanja razvlačila, tek toliko da perad, što samo jednu vijugu u glavi ima, ne strada od sve gušćeg saobraćaja pa je time i salaš ispred kojeg stoji skormna tabla s natpisom „Morke na prodaju“ sa svojim povišim belim, ciglenim zidom čudniji.

A taj ravničarski „ranč”, baš zbog te neugledne table, čest je povod svakom osvešćenom gurmanu da farmu Zorana Jokovića, diplomiranog veterinara, posećuje, ako ne češće a ono oko svakog velikog praznika jer, nema supe do one od morke. Istina, Joković je nekoliko godina radio i u „državnoj službi”, odnosno jednom osiguravajućem zavodu, i pomagao sapatnicima-seljacima da kako-tako sačuvaju, ako ne rod svojih ruku od svake salauke, leda i povodnja, a ono bar umanje štetu, ali život namestio da se diploma s Veterinarskog fakulteta stavila u kredenac, odmah pored mirisnih dunja, pa Joković svoj ritam usklađuje s polupitomim i pitomim životinjskim svetom, dakle letarijom i stokom.

Kaže domaćin da i nije tako teško odgojiti morke, po biološkoj nomenklaturi vrstu fazana, pridošlu u Evropu, pa i Bačku, iz daleke Afrike, odavno su se na snegove Panonskog basena navikle, ali za inat ne rastu tako brzo kao naša domaća perad.

„Gaji se četiri puta duže od obične kokoške, obrt kapitala je zato četiri puta manji i zato morka mora da bude skuplja“, objašnjava Zoran, ali ne pristaje na liberalni kapitalizam, pa zato na njegovom salašu morke ne koštaju četiri puta više od kokoške.

Sve za snaše

Ko u Vojvodini živi, zna da je san svake supe da jednog dana bude svatovska, i to od morke, pa ima izvesne simbolike u tome što Zoranova supruga Sonja u varoši drži valjda najpoznatiji somborski salon venčanica „Stil”, na glavnom sokaku. Da im sinovi Aljoša (16) i Kolja (13) nisu još uvek tinejyeri, snaše bi u istoj Jokovića familiji mogle da imaju „tri u jedan” – muža, svadbarsko slavlje i sav šlingeraj, kakav priliči, pride.

„Ne izvodim ja nikakvu veliku ekonomsku računicu, jer bi čovek brzo odustao od bilo čega u paorluku. Često mi zameraju drugari i kolege po struci što ne pravim tabele u „ekselu”, ne preračunavam i pratim poljo-berzu, ali znaš kako je, salaš je ovo, ne možeš da gledaš baš svaki dinar“, smeje se sam sebi i upornom odbijanju da mu krajcara životom komanduje.

Istina je, Jokovići žive u gradu, što za salašarski svet ovdašnji i nije neka novina, još je Marija Terezija imala propis da svaki salašar mora i kuću u gradu imati (doduše, zbog tadašnjih ukoljica – razbojnika koji nisu nosili kravate kao ovi novoveki s akten-tašnama), ali Zoran je nekako digitalizovao farmu, pa mu senzori jave kad se morke pokunje, krmače počnu da se prase ili ovce jagnje. Farma je digitalna jer mu nemile ili one lepše vesti sa salaša javljaju jal‘ majka Biljana, jal‘ bać-Jocika Bošnjak, vlasnik salaša i spiritus movens uzgoja morke u velikom jatu.

„Sad, posle ovih zimskih slavskih i božićnih praznika, jato padne na nekih 200-300 komada, ali uvek je to negde oko 1.000. Mušterije su većinom naš svet, iz Sombora i okoline, Subotičani i tamošnji restorani su redovni jer i oni znaju da nema bolje supe od morčije, možda bi i svaki drugi Novosađanin pogodio šta je uopšte morka, dok već Beograđani, kao najveće srpsko tržište, blage veze nemaju kakav je to prirodni „antibiotik”“, šali se veterinar u najboljim godinama.

Kao svaki poljoprivrednik, ni on ne stavlja sva jaja u jednu košaricu pa i „donje dvorište” vrvi od života. Razgovorljiv po prirodi, nije nas poterao s vrata, mada mu se jedna od šest krmača upravo oprasila, pa je uz divan, po golomrazici lampe za grejanje prasadi morao da postavlja, sve drugim okom pogledajući da li je srećna praseća majka posteljicu izbacila i time posle broja 14 objavila da je  porođaj gotov.

„Ma, ja sam ti ovde i babica i prve vile imanja“, smeje se na svoj račun Zoran, aludirajući da nepostojanje sistema za sakupljanje osake u čak tri objekta u kojima svinje drži.

„Pa jeste to lakše i čistije, ne moraš da izmahivaš po ceo dan vilama, ali mada veštačko đubrivo hrani biljku, samo pravi stajski đubar hrani zemlju. Kako smo krenuli, nije daleko dan kad će humus u zemlji pasti ispod svake granice i onda ništa neće pomagati. Postaćemo besplodna pustinja! – filozofija je po kojoj se taj, još uvek mlad, čovek rukovodi, filozofija ljudi koji na zemlji, od zemlje  i sa zemljom vekovima žive a održala je život na salašima.“   

Milić Miljenović