Na 38. Turinskoj kobasicijadi postavljen novi svetski rekord

Sada kada je Evropa gasa željna, Turinci su ga već izgustirali. A mnogo pre toga, potkraj 19. veka, tu je prvi put u Vojvodini izvedena predstava „Koštana”, rađena po literarnom remek – delu Bore Stankovića. Držali su tamošnji ljudi do svog kulturnog identiteta i pre austrougarskog doba. Voleli su oduvek da su u nečemu prvi i bolji od ostalih, pa su (opet) oborili svetski rekord u dužini najduže planetarne kobasice – 2.038 meteri, shodno 38. po redu čuvenoj „Kobasicijadi”, manifestaciji u čast drevnog suhomesnatog proizvoda, nezamenljivog delikatesa ovih prostora.

Duž glavnog turinskog sokaka, kao i uvek, smestili su se trgovci. Ne samo mesnih đakonija, već svega i svačega. Ipak, kobasice su glavne zvezde parade. Miris onih sveže pečenih širi se na sve strane, pa ruka sama kreće ka novčaniku. Treba, pobogu, glad suzbiti poneti kući neki pozdrav iz Turije, kada su već razglednice ostale u prošlosti. Tu su i neke kobaje od 1.800 dinara za kilu. Jes’ da na oko lepo izgledaju, ali...

– To su kobasice od mangulice – pojašnjava sredovečna trgovkinja, pa sve postaje jasnije.

Možda. Jer zastarela rasa, odgajivački odavno prevaziđena i u intenzivnom stočarstvu neisplativa, počela je, pod firmom zdravog holesterola, da daje mesne prerađevine često duplo skuplje od mrsa nastalog od modernijih rasa.

No, nije sve ni u sirovini, mada jeste dosta toga. Napraviti dobru kobasicu – to je ozbiljna nauka. 

– Kao prvo, svinja treba da se hrani skoro godinu, a ne nekoliko meseci – veli stari, iskusni mesarski as iz Martinaca, koji sa mlađim kolegom prodaje, kako kaže, gazdine proizvode.   – Ako hoćeš dobru kobasicu, stoku hraniš letinom sa svoje zemlje, jer znaš šta si posejao i požnjeo. Bitno je i kakve je pušnica... A najbolje se kobasica odimi na bukovoj piljevini, laganim, ili hladnim dimom kako neki kažu. E, kada se to odradi, onda se tek kobasica iznosi napolje, da je uhvati vetar – veli iskusni Martinčanin.

Ovde promaja, stari srpski neprijatelj (mahom nepoznat u ostatku sveta) i krivac za mnoge boljke, odradi sjajan posao. Ako ne bude vremenskih ekstrema, baš u ovo doba, ako je disnitor bio tradicionalno, krajem novembra, prispeva dobra kobasica. A prednost Turinaca u odnosu na ostatak sveta kada se kobasica spravlja je baš u onom prvom koraku – najboljoj zemlji u ovom delu Evrope. To je černozem, ili crna zemlja. Vrednim ratarima trud vraća bogatim rodom, napuni ambare, a krupna hranljiva zrna posle nije teško pretvoriti u slasne mrsne zalogaje.    

Kada se dva kilometra i 38 metara duga kobasica primakla centralnoj bini, Turinci i gosti morali su da stanu u stav mirno - prolomio se instrumental „Bože pravde”. Himna republike Srbije propratila je svetsku rekorderku, tek da se zna odakle dolazi.

Tu je i njegovo visočanstvo čvarak. I on poslednjih godina doživljava cenovnu renesansu – kila je 1.000 dinara. Nekada nusprodukt mesne industrije, usled „odmašćivanja” svinja i njihove sve veće produkcije mesa, postao je tražena roba do te mere da crvendać za kilu ide bez problema. No, koji minut pre podneva, ogromni traktor od 400 konja  dovozi novu rekorderku. U kabini ove crvene zveri sedi turinsko dete, Marko Atanasković. Tek mu je 20 leta, ali sa ocem već radi zemlju, a traktor ga sluša besprekorno. Tu ministar poljoprovrede Branislav Nedimović preseca kobasicu, a Turinci postavljaju novi svetski rekord. A ko hoće rekorderkom da omasti brk, za kilo plaća 600 dinara.

Nije bilo lako do nje doći. Ipak je to svetska rekorderka!

Dušan Knežić