На 38. Tуринској кобасицијади постављен нови светски рекорд

Сада када је Европа гаса жељна, Туринци су га већ изгустирали. А много пре тога, поткрај 19. века, ту је први пут у Војводини изведена представа „Коштана”, рађена по литерарном ремек – делу Боре Станковића. Држали су тамошњи људи до свог културног идентитета и пре аустроугарског доба. Волели су одувек да су у нечему први и бољи од осталих, па су (опет) оборили светски рекорд у дужини најдуже планетарне кобасице – 2.038 метери, сходно 38. по реду чувеној „Кобасицијади”, манифестацији у част древног сухомеснатог производа, незаменљивог деликатеса ових простора.

Дуж главног туринског сокака, као и увек, сместили су се трговци. Не само месних ђаконија, већ свега и свачега. Ипак, кобасице су главне звезде параде. Мирис оних свеже печених шири се на све стране, па рука сама креће ка новчанику. Треба, побогу, глад сузбити понети кући неки поздрав из Турије, када су већ разгледнице остале у прошлости. Ту су и неке кобаје од 1.800 динара за килу. Јес’ да на око лепо изгледају, али...

– То су кобасице од мангулице – појашњава средовечна трговкиња, па све постаје јасније.

Можда. Јер застарела раса, одгајивачки одавно превазиђена и у интензивном сточарству неисплатива, почела је, под фирмом здравог холестерола, да даје месне прерађевине често дупло скупље од мрса насталог од модернијих раса.

Но, није све ни у сировини, мада јесте доста тога. Направити добру кобасицу – то је озбиљна наука. 

– Као прво, свиња треба да се храни скоро годину, а не неколико месеци – вели стари, искусни месарски ас из Мартинаца, који са млађим колегом продаје, како каже, газдине производе.   – Ако хоћеш добру кобасицу, стоку храниш летином са своје земље, јер знаш шта си посејао и пожњео. Битно је и какве је пушница... А најбоље се кобасица одими на буковој пиљевини, лаганим, или хладним димом како неки кажу. Е, када се то одради, онда се тек кобасица износи напоље, да је ухвати ветар – вели искусни Мартинчанин.

Овде промаја, стари српски непријатељ (махом непознат у остатку света) и кривац за многе бољке, одради сјајан посао. Ако не буде временских екстрема, баш у ово доба, ако је диснитор био традиционално, крајем новембра, приспева добра кобасица. А предност Туринаца у односу на остатак света када се кобасица справља је баш у оном првом кораку – најбољој земљи у овом делу Европе. То је чернозем, или црна земља. Вредним ратарима труд враћа богатим родом, напуни амбаре, а крупна хранљива зрна после није тешко претворити у сласне мрсне залогаје.    

Када се два километра и 38 метара дуга кобасица примакла централној бини, Туринци и гости морали су да стану у став мирно - проломио се инструментал „Боже правде”. Химна републике Србије пропратила је светску рекордерку, тек да се зна одакле долази.

Ту је и његово височанство чварак. И он последњих година доживљава ценовну ренесансу – кила је 1.000 динара. Некада нуспродукт месне индустрије, услед „одмашћивања” свиња и њихове све веће продукције меса, постао је тражена роба до те мере да црвендаћ за килу иде без проблема. Но, који минут пре поднева, огромни трактор од 400 коња  довози нову рекордерку. У кабини ове црвене звери седи туринско дете, Марко Атанасковић. Тек му је 20 лета, али са оцем већ ради земљу, а трактор га слуша беспрекорно. Ту министар пољопровреде Бранислав Недимовић пресеца кобасицу, а Туринци постављају нови светски рекорд. А ко хоће рекордерком да омасти брк, за кило плаћа 600 динара.

Није било лако до ње доћи. Ипак је то светска рекордерка!

Душан Кнежић