Mostonga: Vodeni strah i trepet pretvoren u kloaku

Dečija sirotinja iz dela varoši pod nazivom Mlake, preskoči ogradu „strašnog“ Pere Birvalskog, uglednog salašara ovdašnjeg, koji je, na naše dečije čuđenje i pored činjenice da je heroj partizanski sa čuvene bitke na Batini imao bradu gotovo do pojasa, te pod rizikom da ga narečeni Pera u stražnjicu gađa iz lovačke puške punjene alevom paprikom i biberom u zrnu, započne da vežba „dvostruke aksle“ sa sve klizaljkama od proste šapurike privezane špagom na stopala. Klizasmo se tada i strepesmo od strašnog bradatog Pere, ali ne znadosmo da je duboka jamurina samo davni, niš-korisni i bezopasni ostatak od još strašnije reke koja je i kroz varoš somborsku proticala, a bogami često je i plavila.

Mostonga, u vreme našeg detinjstva tek bleda senka moćnog, stokilometarskog vodotoka koji je paralelno uz Dunav bezmalo celu Zapadnu Bačku još i u 16 veku močvarnim, neprohodnim krajem činio, odavno je ukroćena, vrednim rukama ovdašnjeg življa i organizovanih vlasnih država u najobičniju kloaku i tek davnu legendu pretvorena. Reka, po svom nastanku, meandriranju, utoki i „životu“ čudna, ćudljiva, uterivala je strah i trepet našim starim, još u 12 veku, baš kao i Rimljanima, Skordiscima i inim narodima pre toga, jer se nikad nije znalo kada će od relativno mirnog vodenog toka da se izrodi prava bujica koja nosi sve pred sobom. Šta drugo očekivati od reke koja, kao i daleki mistični Nil, nema neki uočljivi početak, izvor svoj, a ni tok joj nije vazda bio isti i zavisio je od kiše, snega i nivoa vode u njoj ali i u dubini zemlje.

Ipak, zna se reći da počinje tamo negde u Riđici, u nizini kod srpske pravoslavne crkve a usput, u ataru Stanišića, pokupi i vode sa Telečke visoravni, pa se vododerinama a u moderno doba kanalima, probija pored Gakova i Rančeva do zapadno od Sombora iz koga ju je „izbacila“ ljudska ruka. Ima tome nešto više od pola veka, kada je u varoši somborskoj raskopavan vodovod, pa se na dubini od meter-meteripo nailazilo na prava polja trske, zaostale od voda Mostonge. Još u arhivama somborskim stoje zapisi o rukavcu „divlje, povodnju sklone“ Mostonge koja protiče svega nekoliko metara od tadašnjeg dvora grofa Jovana Brankovića, a sadašnje Gradske kuće u najstrožijem centru Sombora, onako razlivena terajući Somborce da grad svoj prave na 13 ostrvaca, „na suvoti“. Dalje je putovala Mostonga ka Čičovima, Doroslovu, Srpskom Miletiću, u nekad strašan vodeni zagrljaj hvatala i moćnu tvrđu u biskupskom sedištu Baču, da bi se u mnogo većeg blizanca, Dunav, ulila tek kod Bukina, današnjeg Mladenova.

Beleže Mostongu i mnogo starije karte i mape od onih nastalih u vremenu nakon progona Turaka, kad je Sombor počeo da izrasta u pravu varoš, kao ona Matije Senterija iz 1650.-te, baš kao što je beleži i anegdota o pustahiji Mileti, naglo obogaćenom prostom seljaku iz današnjeg, po njemu prozvanog, Srpskog Miletića, koji je mostarinu preko Mostonge putnicima ka Dunavu i dalje Slavoniji, bezočno i gulikožno naplaćivao, a svoje do juče „kolege“-seljake kulukom terao da ćupriju preko moćne i vijugave Mostonge popravljaju. Kakva je to bila čudna reka svedoči i zahvalnost ćesarskog dvora ovoj prirodnoj pojavi, koja je „najzad“ onoveko razbojničko leglo i jatačko sklonište poznatije kao današnje Karavukovo, nakon bezbrojnih a opet očajno jalovih soldatskih kaznenih ekspedicija, uništilo prostom snagom svojih talasa u jednom od mnogih povodanja.

Mostonga je počela da „umire“ zahvaljujući pomalo čudnoj, snovima na javi sklonoj braći Kiš, Jožefu i Gabrijelu, koji se nameriše krajem 18 veka da prokopaju kanal preko cele Bačke, spoje Dunav i Tisu i time od smrdljive, močvarne bljuzge stvore raj na zemlji u kojem „ i dugme kad u zemlju baciš, nešto nikne“. Ono što su genijalna braća Kiš započela, „dovršili“ su moderni neimari izgradnjom životodarnog kanalskog sistema Dunav-Tisa-Dunav, a Mostonga je ostala da živi kao curak vode kroz nepregledni bački beskraj, koji tek sa većim daždom božijim upozori da se vodom nije šaliti. Dok sa neba ne krene životodarna kiša, ova nekad moćna reka, nema pametnija posla do da smrdi i tako na sebe podseća, jer u nju ovovremeni Somborci priključuju divlje kanalizacije i pored večno snenih inspekcija, cisterne sa fekalijama prazne. I onda nije ni čudo što neki novi klinci razgorače oči kada im upućeni u davna vremena „setuju“ da su nekad moćne vode Mostonge pokretale bezbrojne vodenične kamenove i da su silne vojske strahovale od toga da će ih komandanti njihovi, prilikom raznih vojni, naterivati u takvu rečnu neman.

Milić Miljenović