Мостонга: Водени страх и трепет претворен у клоаку

Дечија сиротиња из дела вароши под називом Млаке, прескочи ограду „страшног“ Пере Бирвалског, угледног салашара овдашњег, који је, на наше дечије чуђење и поред чињенице да је херој партизански са чувене битке на Батини имао браду готово до појаса, те под ризиком да га наречени Пера у стражњицу гађа из ловачке пушке пуњене алевом паприком и бибером у зрну, започне да вежба „двоструке аксле“ са све клизаљкама од просте шапурике привезане шпагом на стопала. Клизасмо се тада и стрепесмо од страшног брадатог Пере, али не знадосмо да је дубока јамурина само давни, ниш-корисни и безопасни остатак од још страшније реке која је и кроз варош сомборску протицала, а богами често је и плавила.

Мостонга, у време нашег детињства тек бледа сенка моћног, стокилометарског водотока који је паралелно уз Дунав безмало целу Западну Бачку још и у 16 веку мочварним, непроходним крајем чинио, одавно је укроћена, вредним рукама овдашњег живља и организованих власних држава у најобичнију клоаку и тек давну легенду претворена. Река, по свом настанку, меандрирању, утоки и „животу“ чудна, ћудљива, утеривала је страх и трепет нашим старим, још у 12 веку, баш као и Римљанима, Скордисцима и иним народима пре тога, јер се никад није знало када ће од релативно мирног воденог тока да се изроди права бујица која носи све пред собом. Шта друго очекивати од реке која, као и далеки мистични Нил, нема неки уочљиви почетак, извор свој, а ни ток јој није вазда био исти и зависио је од кише, снега и нивоа воде у њој али и у дубини земље.

Ипак, зна се рећи да почиње тамо негде у Риђици, у низини код српске православне цркве а успут, у атару Станишића, покупи и воде са Телечке висоравни, па се вододеринама а у модерно доба каналима, пробија поред Гакова и Ранчева до западно од Сомбора из кога ју је „избацила“ људска рука. Има томе нешто више од пола века, када је у вароши сомборској раскопаван водовод, па се на дубини од метер-метерипо наилазило на права поља трске, заостале од вода Мостонге. Још у архивама сомборским стоје записи о рукавцу „дивље, поводњу склоне“ Мостонге која протиче свега неколико метара од тадашњег двора грофа Јована Бранковића, а садашње Градске куће у најстрожијем центру Сомбора, онако разливена терајући Сомборце да град свој праве на 13 острваца, „на сувоти“. Даље је путовала Мостонга ка Чичовима, Дорослову, Српском Милетићу, у некад страшан водени загрљај хватала и моћну тврђу у бискупском седишту Бачу, да би се у много већег близанца, Дунав, улила тек код Букина, данашњег Младенова.

Бележе Мостонгу и много старије карте и мапе од оних насталих у времену након прогона Турака, кад је Сомбор почео да израста у праву варош, као она Матије Сентерија из 1650.-те, баш као што је бележи и анегдота о пустахији Милети, нагло обогаћеном простом сељаку из данашњег, по њему прозваног, Српског Милетића, који је мостарину преко Мостонге путницима ка Дунаву и даље Славонији, безочно и гуликожно наплаћивао, а своје до јуче „колеге“-сељаке кулуком терао да ћуприју преко моћне и вијугаве Мостонге поправљају. Каква је то била чудна река сведочи и захвалност ћесарског двора овој природној појави, која је „најзад“ оновеко разбојничко легло и јатачко склониште познатије као данашње Каравуково, након безбројних а опет очајно јалових солдатских казнених експедиција, уништило простом снагом својих таласа у једном од многих поводања.

Мостонга је почела да „умире“ захваљујући помало чудној, сновима на јави склоној браћи Киш, Јожефу и Габријелу, који се намерише крајем 18 века да прокопају канал преко целе Бачке, споје Дунав и Тису и тиме од смрдљиве, мочварне бљузге створе рај на земљи у којем „ и дугме кад у земљу бациш, нешто никне“. Оно што су генијална браћа Киш започела, „довршили“ су модерни неимари изградњом животодарног каналског система Дунав-Тиса-Дунав, а Мостонга је остала да живи као цурак воде кроз непрегледни бачки бескрај, који тек са већим даждом божијим упозори да се водом није шалити. Док са неба не крене животодарна киша, ова некад моћна река, нема паметнија посла до да смрди и тако на себе подсећа, јер у њу ововремени Сомборци прикључују дивље канализације и поред вечно снених инспекција, цистерне са фекалијама празне. И онда није ни чудо што неки нови клинци разгораче очи када им упућени у давна времена „сетују“ да су некад моћне воде Мостонге покретале безбројне воденичне каменове и да су силне војске страховале од тога да ће их команданти њихови, приликом разних војни, натеривати у такву речну неман.

Милић Миљеновић