Malo koji brak u Kucuri nije mešovit
KUCURA: Predsednica Etno-kluba u Kucuri, ujedno i udruženja građana Aranka Međeši kaže za „Dnevnik“ da će nam se njihov naziv „Oteto od zaborava“ sam pojasniti kad uđemo u prostorije kluba.
Tako je i bilo. Stare nošnje raznih nacionalnosti, slike, knjige, klaviri, stari alati, frizerska oprema, pegle, slike, ormari, marame, pa i kola za sahrane raskošnije od onih u filmu „Maratonci trče počasni krug“ sve staro čitav vek, „oteto“ da se ne izgubi negde u vremenu.
Na samom ulazu naziv Etno kluba je ispisan na tri jezika- srpskom, rusinskom i mađarskom, a predmeti koji se mogu videti unutra predstavljaju poklon građana Kucure i drugih mesta njihovom malom muzeju. Ovo selo danas broji oko 4.200 stanovnika.
U prvoj sobi nas je dočekala Radojka Lazor, rođena Jovičić, koja pojašnjava da ta soba podseća na pretke koloniste koji su se doselili u Kucuru 1946. godine.
- Znate kako su došli kao siroti, ali ono što je ostalo, nešto se sakupilo, sačuvali smo originalne stvari koje su naši stari koristili, da podmladak može da vidi kako se nekad živelo - kaže Radojka koja je bila među začetnicima ideje da se stari predmeti sačuvaju. - Deci je interesantno kada dođu, jer ništa slično ne mogu da vide uživo.
Srpska soba ima eksponate koji dočaravaju svakodnevni život, predmete od drveta, gline, ognjište, sećiju, škrinju i nošnje koje su se nosile pre građanske.
- Mogu se videti i rukotvorine koje se naši stari sami izrađivali. Imamo izložene i slike koje su kucurski slikari radili na temu kolonizacije, koje još više dočaravaju taj period, ali se može videti i kako je nekad izgledala Kucura, i da se mesna zajednica nalazila na mestu sadašnje škole. Imali smo i prugu, gde su bili dočekani moji roditelji kad su stigli, jer sam ja dete kolonista- kaže Radojka Lazor i dodaje da se u selu priča na sva tri jezika, da je samo bitno da se razumeju i da svi u selu žive lepo i složno.
U Etno klubu u Kucuri može se videti klavir star više od veka, koji danas nije u funkciji, ali ima zanimljivu istoriju. Aranka Međeši, pokazujući ovdašnje dragocenosti, kaže da je klavir pripadao imućnoj rusinskoj porodici sa tri ćerke, od kojih je jedna odlučila da se zamonaši i umesto svadbe koju nije imala, poželela je klavir, jer je bila veoma muzikalna.
- Svadbe su bile i manje i veće, ali klavir u to vreme zaista nije imao svako i bio je prilično skup, jer je zaista poseban. Ona je radila i u zabavištu kao vaspitačica, jer su u to vreme taj posao obavljale časne sestre - kaže Aranka i dodaje da je klavir dugo i posle njene smrti stajao zaboravljen, a danas mu se u ovom zdanju svako divi kad ga ugleda.
Etno klub je nastao iz entuzijazma par meštana, priča Radojka, koji su sedeli na prelima i polako došli na ideju da je selu neophodno udruženje koje će sačuvati stvari njihovih predaka. Pored sobe kolonista, mogu se videti i mađarska i rusinska soba, ali i salon u kom se organizuju književne večeri, manji programi, promocija knjige, kao i Noć muzeja, dok se veće manifestacije održavaju u Domu kulture.
-Podržava nas opština, jer su valjda uvideli da selo ne baštini samo jednu kulturu, već svih komšija koji zajedno žive u slozi. Ne znam da li postoji jedan bračni par u selu da nije izmešan i da su iste nacionalnosti, ili smo po babama, ili po dedama druge nacionalnosti - kaže s osmehom Radojka Lazor.
Aranka dodaje da su članovi udruženja svi koji su im nešto poklonili i koji sa njima sarađuju, te se taj broj, kao i imena ljudi koji su nešto doneli i poklonili može poimence pročitati na vratima, kao i broj donatora, skoro 300 ljudi.
- Oko 260 porodica nam je nešto poklonilo i nisu svi iz Kucure, već i iz drugih vojvođanskih mesta. Razlog zašto imamo toliko poklona je taj što ljudi znaju da ćemo mi stvari sa brigom čuvati, ali nam poklanjaju i institucije stare predmete- kaže predsednica Etno kluba, koji postoji već 12 godina.
Tako se u Etno klubu u Kucuri mogu videti slike Kuljana, Šiđana, Novosađana, Kusturčana, naravno Kucurana, većinom slikara amatera.
Maša Stakić