Ličani a pustili korene u mirnom selu Sakule u Banatu (foto)
"Ako pitate di Sakule dođu, to vam je selo pored Tamiša. Ušoreno, lepo, a okruženo pod bajer zelenim ritom il velikom vodom sa dve strane, kad vode iz Tamiša u jesen naiđu, a sa treće strane atarom", tako je portretisao svoj zavičaj slikar, vajar, pisac, profesor beogradske Likovne akademije, laureat brojnih domaćih i međunarodnih priznanja Zoran Petrović, ali verovatno najpoznatiji po svom odavno kultnom pozorišnom komadu "Selo Sakule a u Banatu".
A baš je na finom mestu, ne mnogo dalekom od Beograda, Pančeva i Zrenjanina, pride sa dugim trajanjem jer se prvi put pominje 1432. i jedno je od najstarijih naselja Banata. U svojoj burnoj istoriji, bez obzira da li su se zvale Sakule, Sačula, Szakula, Torontal Sziget... uvek se tu oralo, kopalo, ali i stočarilo.
Ne znajući ništa o tome se u jesen 1995. u Sakulama sa porodicom zaustavio Đuro Vukmirović (1933-2003), častan čovek, lički poljoprivrednik i stočar iz sela Babin Potok na obodu Nacionalnog parka Plitvička jezera. Bilo je teško zamisliti simbiozu violentnog gorštačkog i laganijeg temperamenta vojvođanske ravnice, ali sakulski pašnjak bio je suviše privlačan da ga Đuro tek tako napusti. Čvrsto držeći u džepu nešto ušteđevine, počeo je da izmaštava svoje stado. Novca je bilo tek za staru kuću na lakat, po jednu kravu i kozu, garanciju da brojna familija neće biti gladna. Sa njim i suprugom Radojkom (1937-2021) bili su sin Stevo, snaha Snježana i dvoje njihove dece, Sanja i Vujadin, te mlađi sin Dragan sa mladom suprugom Jelenom. Iz rodne Like, nakon Oluje, uspeli su dovesti traktore "Ferguson 539" i "Štore 404", no počeli su kao bezemljaši, a da prehrane svoje blago morali su kositi travu kraj puteva.
Kad je složna porodica počela da napreduje i umnožava stočni fond, gotovo isključivo od teladi svojih krava, i mlađi članovi pustili korenje u banatsku zemlju, Đuro više nije mogao da odoli zovu gorskih potoka i ličkih pašnjaka, pa se sa Radojkom 1998. vratio u Babin Potok. Jedan traktor je prodat da se u starom kraju kupi nešto stvari za poharanu kuću. Znajući da su im deca na sigurnom, da kao marljivi i štedljivi ljudi napreduju svakim danom, započeli su novi život u starom kraju, ali sreća nije dugo trajala - Đuro umire 2003, a Radojka se vraća deci u Sakule.
Iako danas porodice Steve i Dragana Vukmirovića spadaju među najcenjenije u Sakulama, put do toga nije bio lak. Danas je od stare kuće ostala samo fotografija da podseća na teške početke. Jeleninu i Draganovu porodica su zaokružili sin Bogdan, student poljoprivrednog fakulteta, smer stočarstvo i ćerka Jana, odličan đak srednje medicinske škole, pa svi zajedno uživaju u svim ugodnostima novog, lepo uređenog doma. Na drugom kraju velikog placa u lepo uređenoj, novoj prizemnici borave Stevo i Snježana sa sinom Vujadinom, ekonomistom koji se opredelio za uzgoj bikova kojih je danas oko 80. Ćerka Sanja se osamostalila sa izabranikom svoga srca, rođenim Lalom. I Draganova porodica poseduje oko 80 krava, a srećna je što se njihov sin Bogdan opredelio da kod kuće nastavi posao roditelja. Dragan i Jelena kupili su napušteno seosko domaćinstvo nedaleko od njihove nove kuće i u ogromnom dvorištu smestili objekat za krave sa svom opremom za mužu i čuvanje mleka. Lane su lokalnoj mlekari "Maestro" predali 270.000 litara mleka. Stevo i Snježana sa Vujadinom izgradili su veliku i modernu zgradu za smeštaj bikova na ulazu u selo i uskoro će biti napunjena.
Radojka i Đuro pobrinuli su se da im se deca obrazuje. Stevo je završio pedagošku akademiju i dobio zvanje nastavnika istorije i geografije, no taj posao nije nikad radio, već je kao skeledžija vozio turističke brodiće po Plitvičkim jezerima, Milan je studirao ekonomiju, a bio portir u novinskoj kući "Vjesnik", Dragan je diplomirao fakultet političkih nauka, međutim u Sakulama u mesnoj kafani postao verovatno najobrazovaniji konobar u istoriji sela.
Dragan, za prijatelje Tarzan, nekada bodibilder, ali na domaćoj hrani, naglašava, trpio je drugarske šale da dnevno posle vežbanja popije 16 litara mleka. Danas od svoje reke mleka ne popije ni kap, jer je postao osetljiv na laktozu. Najslađa priča o njemu potekla je od "zlobnika" da ga je Jelena, osim šarmom, osvojila i velikim pakovanjima "Eurokrema" koji je obožavao.
Nisu, nažalost, Vukmiroviće zaobišli ni velike tuge, pa se Steva vajka: "Kao večna mora ostaće mi žal što nisam bio na očevoj, a ni majčinoj sahrani. Očevoj nisam mogao, jer je umro u Lici, a majka nedavno dok sam ležao bolestan od korone, a tu se nadovezao i giht od koga sam i sad nepokretan".
Stevo Diklić