Личани а пустили корене у мирном селу Сакуле у Банату (фото)
"Ако питате ди Сакуле дођу, то вам је село поред Тамиша. Ушорено, лепо, а окружено под бајер зеленим ритом ил великом водом са две стране, кад воде из Тамиша у јесен наиђу, а са треће стране атаром", тако је портретисао свој завичај сликар, вајар, писац, професор београдске Ликовне академије, лауреат бројних домаћих и међународних признања Зоран Петровић, али вероватно најпознатији по свом одавно култном позоришном комаду "Село Сакуле а у Банату".
А баш је на фином месту, не много далеком од Београда, Панчева и Зрењанина, приде са дугим трајањем јер се први пут помиње 1432. и једно је од најстаријих насеља Баната. У својој бурној историји, без обзира да ли су се звале Сакуле, Сачула, Сзакула, Торонтал Сзигет... увек се ту орало, копало, али и сточарило.
Не знајући ништа о томе се у јесен 1995. у Сакулама са породицом зауставио Ђуро Вукмировић (1933-2003), частан човек, лички пољопривредник и сточар из села Бабин Поток на ободу Националног парка Плитвичка језера. Било је тешко замислити симбиозу виолентног горштачког и лаганијег темперамента војвођанске равнице, али сакулски пашњак био је сувише привлачан да га Ђуро тек тако напусти. Чврсто држећи у џепу нешто уштеђевине, почео је да измаштава своје стадо. Новца је било тек за стару кућу на лакат, по једну краву и козу, гаранцију да бројна фамилија неће бити гладна. Са њим и супругом Радојком (1937-2021) били су син Стево, снаха Сњежана и двоје њихове деце, Сања и Вујадин, те млађи син Драган са младом супругом Јеленом. Из родне Лике, након Олује, успели су довести тракторе "Фергусон 539" и "Шторе 404", но почели су као беземљаши, а да прехране своје благо морали су косити траву крај путева.
Кад је сложна породица почела да напредује и умножава сточни фонд, готово искључиво од телади својих крава, и млађи чланови пустили корење у банатску земљу, Ђуро више није могао да одоли зову горских потока и личких пашњака, па се са Радојком 1998. вратио у Бабин Поток. Један трактор је продат да се у старом крају купи нешто ствари за похарану кућу. Знајући да су им деца на сигурном, да као марљиви и штедљиви људи напредују сваким даном, започели су нови живот у старом крају, али срећа није дуго трајала - Ђуро умире 2003, а Радојка се враћа деци у Сакуле.
Иако данас породице Стеве и Драгана Вукмировића спадају међу најцењеније у Сакулама, пут до тога није био лак. Данас је од старе куће остала само фотографија да подсећа на тешке почетке. Јеленину и Драганову породица су заокружили син Богдан, студент пољопривредног факултета, смер сточарство и ћерка Јана, одличан ђак средње медицинске школе, па сви заједно уживају у свим угодностима новог, лепо уређеног дома. На другом крају великог плаца у лепо уређеној, новој приземници бораве Стево и Сњежана са сином Вујадином, економистом који се определио за узгој бикова којих је данас око 80. Ћерка Сања се осамосталила са изабраником свога срца, рођеним Лалом. И Драганова породица поседује око 80 крава, а срећна је што се њихов син Богдан определио да код куће настави посао родитеља. Драган и Јелена купили су напуштено сеоско домаћинство недалеко од њихове нове куће и у огромном дворишту сместили објекат за краве са свом опремом за мужу и чување млека. Лане су локалној млекари "Маестро" предали 270.000 литара млека. Стево и Сњежана са Вујадином изградили су велику и модерну зграду за смештај бикова на улазу у село и ускоро ће бити напуњена.
Радојка и Ђуро побринули су се да им се деца образује. Стево је завршио педагошку академију и добио звање наставника историје и географије, но тај посао није никад радио, већ је као скелеџија возио туристичке бродиће по Плитвичким језерима, Милан је студирао економију, а био портир у новинској кући "Вјесник", Драган је дипломирао факултет политичких наука, међутим у Сакулама у месној кафани постао вероватно најобразованији конобар у историји села.
Драган, за пријатеље Тарзан, некада бодибилдер, али на домаћој храни, наглашава, трпио је другарске шале да дневно после вежбања попије 16 литара млека. Данас од своје реке млека не попије ни кап, јер је постао осетљив на лактозу. Најслађа прича о њему потекла је од "злобника" да га је Јелена, осим шармом, освојила и великим паковањима "Еурокрема" који је обожавао.
Нису, нажалост, Вукмировиће заобишли ни велике туге, па се Стева вајка: "Као вечна мора остаће ми жал што нисам био на очевој, а ни мајчиној сахрани. Очевој нисам могао, јер је умро у Лици, а мајка недавно док сам лежао болестан од короне, а ту се надовезао и гихт од кога сам и сад непокретан".
Стево Диклић