Letnji razgovori u „Veljkovoj bašti”
Od maja ove godine u prelepom dvorištu Narodne biblioteke „Veljko Petrović“ u centru Bačke Palanke zaživela je „Veljkova bašta“ mesto za koje je, prilikom otvaranja, direktorica Koviljka Dobrić rekla da će biti mesto lepih časova za sve one koji ovde dođu da nešto kažu, čuju, nauče ili prikažu.
Pored ostalih, ovde se tokom julskih svečanostu sa Palančanima družio Matija Bećković, ali i deca sa Kosova i Metohije, održana je i škola slikanja... Ove godine gosti „Veljkove bašte“ bili su i učenici Osnovne škole „Blagoje Radić“, njih 25 sa profesorima iz sela Zupče. Sa njima su se tokom vrelih julskih dana u hladu decenijskih kestova družili bibliotekari Narodne biblioteke. Bile je ovde i promocija pesama ovdašnjeg pesničkog udruženja DIS, pa dečijih pesnika, druženja...
Kada je svojevremeno legendarni Đuro Kralj, bivši i upokojeni direktor Narodne biblioteke u Palanci pokrenuo inicijativu da se izgradi bista književnika, pripovedeča i velikog Srbina Veljka Petrovića, inače rođenog Somborca, bilo je malo povuci - potegni. Ali, Kralj je istrajao, pa i danas naš velikan čuva jednu od najstarijih i najlepših zgrada u ovoj varoši. Međutim, i tada, ali izgleda i sada dosta ovdašnjeg sveta ne zna najbolje ko je bio Veljko Petrović.
Rođen je, piše u njegovoj biografiji, 4. februara 1884. godine u Somboru, a umro 27. jula 1967. godine u Beogradu. Mnogo toga se može govoriti i pisati o Veljku, ali, pored ostalog, treba reći da se u Beogradu svojevremeno družio sa mnogim poznatim Srbima, a bio je književni miljenik Jovana Skerlića. U vreme Velikog rata prešao je Albaniju, pa bio poslat u Ženevu u novinarski propagandni biro. Za života napisao je stotinak pripovedaka, bio je član SANU, predsednik Matice Srpske i predsednik Srpske književne zadruge, ali i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Istorija kaže da je dobitnik nagrade Saveza književnika Jugoslavije.
Međutim, za začetak prve građanske biblioteke u Palanci uzima se 1869. godina. Ljubitelji pisane reči tada su imali na raspolaganju 257 publikacija što je, navodno tada zadovoljavalo njihove potrebe. U Staroj Palanci nekoliko godina kasnije (1871) osniva se Srpska čitaonica i knjižnica u školi pored Crkve. Srpska čitaonica i knjižnica već 1888. godina imala je fond od 8.000 bibliotečkih jedinica. Tu su se obeležavali jubileja Dositeja, Vuka Karayića, Branka Radičevića... Čitaonica tada nije propuštala ni jednu priliku da njeni članovi manifestuju svoj patriotizam. Za vreme srpsko-turkog rata (1876. godine) preko svojih članova po domovima sakupljani su prilozi za slabo opremljenu srpsku vojsku, a velik broj omladinaca otišao je u Srbiju da pomogne u oslobodilačkoj borbi.
Istoričari su zabeležili da je prvi knjižar bio Nikola Stojaković, direktor Antonije Protić, zapisničar Kosta Janković... Do početka prošlog veka egzistirala je u „Kasini“ da bi 1938. godine bila preseljena gde je i počela, u osnovnu školu, danas OŠ „Vuk Karayić“. Tragična je bila sudbina knjižnog fonda u Drugom svetskom ratu. Fond je bio „pretrešen“ i sumnjive knjige su spaljene, da bi oko 5.000 knjiga u periodu posle rata ležalo u kući Miškovih. Preko 2.500 publikacija (piše Radovan Šunjka u svojoj knjizi „Pet vekova Palanke“) štampanih u vreme do 1938. godine, reč je o retkim i starim knjigama, završilo je u fondu Biblioteke Matice Srpske.
Miloš Sudžum
Preživela sve integracije i dezintegracije
Posle Drugog svetskog rata Narodna biblioteka preživela je sve silne integracije i dezintegracije, a od septembra 1977. godine postala je samostalna i od te godine nosi ime Veljka Petrovića. Danas se ova biblioteka smatra za jednu od najsavremenijih, ali i najvećih u Južnoj Bački, naravno posle Gradske biblioteke Novog Sada.