Летњи разговори у „Вељковој башти”
Од маја ове године у прелепом дворишту Народне библиотеке „Вељко Петровић“ у центру Бачке Паланке заживела је „Вељкова башта“ место за које је, приликом отварања, директорица Ковиљка Добрић рекла да ће бити место лепих часова за све оне који овде дођу да нешто кажу, чују, науче или прикажу.
Поред осталих, овде се током јулских свечаносту са Паланчанима дружио Матија Бећковић, али и деца са Косова и Метохије, одржана је и школа сликања... Ове године гости „Вељкове баште“ били су и ученици Основне школе „Благоје Радић“, њих 25 са професорима из села Зупче. Са њима су се током врелих јулских дана у хладу деценијских кестова дружили библиотекари Народне библиотеке. Биле је овде и промоција песама овдашњег песничког удружења ДИС, па дечијих песника, дружења...
Када је својевремено легендарни Ђуро Краљ, бивши и упокојени директор Народне библиотеке у Паланци покренуо иницијативу да се изгради биста књижевника, приповедеча и великог Србина Вељка Петровића, иначе рођеног Сомборца, било је мало повуци - потегни. Али, Краљ је истрајао, па и данас наш великан чува једну од најстаријих и најлепших зграда у овој вароши. Међутим, и тада, али изгледа и сада доста овдашњег света не зна најбоље ко је био Вељко Петровић.
Рођен је, пише у његовој биографији, 4. фебруара 1884. године у Сомбору, а умро 27. јула 1967. године у Београду. Много тога се може говорити и писати о Вељку, али, поред осталог, треба рећи да се у Београду својевремено дружио са многим познатим Србима, а био је књижевни миљеник Јована Скерлића. У време Великог рата прешао је Албанију, па био послат у Женеву у новинарски пропагандни биро. За живота написао је стотинак приповедака, био је члан САНУ, председник Матице Српске и председник Српске књижевне задруге, али и дугогодишњи управник Народног музеја у Београду. Историја каже да је добитник награде Савеза књижевника Југославије.
Међутим, за зачетак прве грађанске библиотеке у Паланци узима се 1869. година. Љубитељи писане речи тада су имали на располагању 257 публикација што је, наводно тада задовољавало њихове потребе. У Старој Паланци неколико година касније (1871) оснива се Српска читаоница и књижница у школи поред Цркве. Српска читаоница и књижница већ 1888. година имала је фонд од 8.000 библиотечких јединица. Ту су се обележавали јубилеја Доситеја, Вука Karayića, Бранка Радичевића... Читаоница тада није пропуштала ни једну прилику да њени чланови манифестују свој патриотизам. За време српско-турког рата (1876. године) преко својих чланова по домовима сакупљани су прилози за слабо опремљену српску војску, а велик број омладинаца отишао је у Србију да помогне у ослободилачкој борби.
Историчари су забележили да је први књижар био Никола Стојаковић, директор Антоније Протић, записничар Коста Јанковић... До почетка прошлог века егзистирала је у „Касини“ да би 1938. године била пресељена где је и почела, у основну школу, данас ОШ „Вук Karayić“. Трагична је била судбина књижног фонда у Другом светском рату. Фонд је био „претрешен“ и сумњиве књиге су спаљене, да би око 5.000 књига у периоду после рата лежало у кући Мишкових. Преко 2.500 публикација (пише Радован Шуњка у својој књизи „Пет векова Паланке“) штампаних у време до 1938. године, реч је о ретким и старим књигама, завршило је у фонду Библиотеке Матице Српске.
Милош Суџум
Преживела све интеграције и дезинтеграције
После Другог светског рата Народна библиотека преживела је све силне интеграције и дезинтеграције, а од септембра 1977. године постала је самостална и од те године носи име Вељка Петровића. Данас се ова библиотека сматра за једну од најсавременијих, али и највећих у Јужној Бачки, наравно после Градске библиотеке Новог Сада.