KOTRLJANJE RAVNICOM: “Virdžinija“ iz Vitojevaca vraća mlade na selo

Taj posao obavljan je kada je već uveliko krenulo branje lista, koje će potrajati sve do prvog mraza. List u kasnijoj fazi vegetacije bude puniji i veći, pa se to na kraju, kada se osuši i isporuči senćanskoj fabrici kompanije Japan tobako internešnel (JTI) oseti i u zaradi.

Gazdinstvo Ljubiše Molovića duvan uzgaja na 11 hektara, a čitav proces u berbi prati tehnologija sušenja u tri sušare. Ljubiša se duvanom bavi dve decenije, a sada u posao uvodi mlađeg sina Stefana (21), koji je odlučio da ostane na selu, iako je već imao radno mesto u rumskom „Srem-putu“.  Njegovo gazdinstvo je ukupno 21 hektar, a pored duvana u setvenoj strukturi su pšenica i suncokret. Objašnjava da je pšenica prva para, da se nađe za isplatu sezonskih radnika na branju duvana, a potom prispe i suncokret, što uz avans koji se dobije od kompanije JTI da se čitav posao zaokruži.. 

– Deset godina sam radio u Fabrici obuće u Rumi, do 1999. godine. Završio sam višu školu i bio sam tamo na nekim rukovodećim pozicijama, međutim, znate kakve su bile devedesete godine. Sve se raspalo, propalo, pa sam se vratio kod tate na selo u Vitojevce. Počeo sam sa jednom sušarom i sadnjom duvana na tri hektara, a sadašnja površina do koje sam dogurao je neki optimum koji mogu da uradim sa što manje radne snage sa strane, pre svega u branju lista. Sve ostalo, od proizvodnje rasada, rasađivanja i nege useva obavljam u saradnji sa bratom, jer imamo zajedničku mehanizaciju, sadilicu, tifon i drugo što smo pokupovali. Sarađujemo i gledamo što više sami da uradimo – kaže Molović.

Proizvodnju „virdžinije“ prati korektna saradnja sa senćanskom fabrikom kompanije JTI, sa kojom sarađuje od samog početka bavljenja duvanom.

– U ataru Vitojevaca je prilično loša zemlja, ali je za duvan idealna. Što god joj fali može da joj se doda. Tamo gde je zemlja prvoklasna u drugim atarima, ima viška hraniva i humusa pa su biljke velike, ali nemaju kvalitet lista, dok mi ovde možemo da dodamo šta usevu treba, posle urađenih analiza zemljišta. Prošle sezone sa 10 hektara imao sam nešto više od 20 tona suvog lista, jer je godina bila kišna i bilo je problema sa plamenjačom, tako da je prosečan prinos iznosio oko dve tone lista po hektaru. Kad se proizvede kvalitetan žuti list, prve i druge klase, bavljenje duvanom se isplati – smatra Ljubiša Molović.

Kada se završi sušenje u sušarama, u svom gazdinstvu Ljubiša radi zajedno sa suprugom i sinom. Pporodično sortiraju i pakuju list pre nego što se isporuči u Sentu.

– Bitno je da se list dobro sortira, da se odvoji onaj koji nije valjan. Njega ima najmanje, ali ako se ne odvoji, može da pokvari učinak jer kvari klasu u kutiji gde se nađe. Dosta toga u tehnologiji proizvodnje duvana su nas naučili stručnjaci kompanije JTI, od zasnivanja i negovanja rasada, pa sadnje, nege useva, zalamanja cvetova i zaštite. Stručnjaci su stalno kod nas na terenu, kako se to sada moderno kaže – drže nam treninge! Mada, dugo smo u proizvodnji duvana i sve mi to znamo i radimo, ali opet, kada nas na vreme podsete kada šta treba uraditi, dobro dođe, jer ne pamte svi, zaboravi se – veli Ljubiša.

On napominje da još nije za penziju, ali da oseća da ne može da radi kao dok je bio mlađi, pa zbog toga u poslove upućuje porodični podmladak. Jedan od sinova je završio faakultet, drugi je pokušao pa nije uspeo i vratio se na porodično imanje na selo. Sin Stefan je završio srednju školu za mašinskog tehničara i krenuo na dalje školovanje, stigao do druge godine i napustio. Počeo je da radi, odradio nekih sedam-osam meseci, pa mu se nije svidelo da putuje za malu platu, a perspektivu vidi u proizvodnji duvana.

– Sada ga obučavam i upućujem u posao, trebaće mu dve-tri godine da ga u sve uvedem, pa kada je već tako odlučio neka unapređuje proizvodnju duvana i drugo u našem gazdinstvu – konstatuje Ljubiša.

Na selu je važno imati od čega početi

Od 21 hektar koliko obrađuju desetak hektara je u vlasništvu porodice Molović, koja je u Vitojevcima već treću generaciju. Stefan napominje da mu je bilo žao da ostane u firmi za prosečnu platu, a da  imanje propadne, te da mu je želja da na temelju onoga što su zasnovali deda i otac, nešto više stvori.

– Jako je malo mladih koji se odlučuju da ostanu na selu i poljoprivredi. Svi se zapošljavaju u firmama, tako da se na prste mogu nabrojati oni koji ostaju. Ja preferiram selo, zato što u gradu važi ona „koliko para, toliko muzike“, a ko se malo više pomuči imaće. Na selu je važno imati od čega početi. Mladima treba omogućiti da kupuju zemlju i uvećavaju posed, bar do 50 hektara, koliko bi bilo poželjno da u uslovima savremene poljoprivredne proizvodnje ima jedno prosečno gazdinstvo, da bi moglo solidno da ekonomiše i živi – ukazuje Stefan Molović.

Vitojevci su malo, mirno mesto, lepo za život, jer su u blizini veće varoši Ruma, Sremska Mitrovica i Šabac, nisu daleko Novi Sad i Beograd, sve je najduže na sat vremen, pa kada rodi i unovčiš trud, imaš para i automobil, sve je lako i na dohvat ruke. Gradovi tada nisu daleko – uverava Ljubiša.

Mlađani sin Stefan je jedno vreme radio u „Srem-putu“ u Rumi, čim je završio srednju školu, krenuo i na višu, prošao prvu godinu, video da nije dalje za učenje i odustao. Uvideo je da mu je proizvodnja duvana najbolja opcija, biznis je već razrađen, a u proizvodnju vredi dalje investirati.

– Mladi iz sela većinom svi rade po firmama u okolini za malu platu. Ko ima priliku da radi nešto bolje i plaćenije, tome se posvećuje, a ja sam odlučio da nastavim da razvijam porodično gazdinstvo u poljoprivredi. Mislim da ima budućnosti u proizvodnji duvana, ali za ostalo u poljoprivredi, nisam baš toliko siguran. Da bi se mladi podstakli da ostanu u poljoprivredi i na selu, pre svega potrebno je obezbediti takav ambijent da proizvodnja bude izvesnija i cene poljoprivrednih proizvoda stabilne, da se od rada na njivi može zaraditi, a ne samo životariti. To bi motivisalo nas mlade da radimo u poljoprivredi i nastavimo da radimo – predočava Stefan Molović.

Milorad Mitrović

Foto: M. Mitrović