Kotrljanje ravnicom: Opterećenost prošlošću koči zadrugarstvo

Direktor zadruge Džemil Džavić potseća da je zadrugu osnovao njegov otac sa svojim prijateljima, da je ona od tada preživljavala puno manjih transformacija i još uvek nisu pronašli konačni oblik.

- Očekivali smo od novog Zakona o zadrugama da će se neke stvari promeniti, da će biti istovetan onim iz Evropske unije, međutim, mi i danas imamo velikih problema u pogledu delatnosti zadruga, jer smo još uvek opterećeni nekom prošlošću, zato što postoji veliki broj zadruga koje poseduju neku imovinu koja je možda državna ili se nezna čija je, pa mislim da to jako koči razvoj pravog zadrugarstva u Srbiji - smatra Džavić.

Direktor ZZ „Sto-Vet“ napominje da kod nas privatne zadruge treba da dobiju takav status i da uživaju neke male privilegije u društvu.

- Ne mogu male zadruge, koje su neophodne svakom selu da konkurišu nekim velikim multinacionalnim kompanijama koje su danas prisutne na tržištu Srbije, velikim poslovnim sistemima ili velikim mešaonama stočne hrane. Evidentno je da se ti veliki sistemi ne bave malim poljoprivrednim gazdinstvima, malim čovekom našim seljakom, nego s njima ipak mora da se bavi zadruga. Zbog toga bi zadruga trebala da uživa neke privilegije koje treba da budu osetne, recimo da samo one mogu da isplate nadoknade PDV-a. Jer, ako sada to mogu i mešaone stočne hrane, izvoznici i drugi, onda tu zadruga nema nikakve prednosti - predočava naš sagovornik. 

On dodaje da za zadruge skoro i da nema subvencija, a to nešto što država najavljuje i što pojedine novoosnovane zadruge dobiju neku pomoć u vrednosti 50 ili 100 hiljada evra...

- Ovde u Vojvodini takva jednokratna pomoć nije ni potrebna. Jednokratnu pomoć shvatam kao svrsishodnu u slučaju poplave, požara ili neke druge elementarne nepogode. Podrška zadrugama treba da budu projekti koji će da osiguraju neku malu prednost na duži vremenski period, bar 10, 15 ili 20 godina, možda i večito, da taj mali seljak bude oslonjen na zadrugu, preko nje se snabdeva i plasira svoje proizvode. Naša zadruga ima 12 zaposlenih, bavimo se organizovanjem proizvodnje, ali najmanje radimo klasičan otkup, nego ugovaramo proizvodnju. Tako pivarski ječam ugovaramo za sladaru, suncokret za uljare, takođe i uljanu repicu i još neke ratarske kulture, a bavimo se i otkupom stoke. Imamo stručnu službu koja ljudima pomaže da ne lutaju u proizvodnji, nego od samog početka se trudimo da poljoprivrednici  budu što stručniji u svom poslu - saznajemo od Džavića koji dodaje da zadruga pomaže škole u Starom Žedniku, Novom Žedniku, Oromu i Đurđinu, te da bi i zbog toga mogli imati neke poreske olakšice, ne zbog toga što su to neka značajna sredstva, nego zbog simbolike.

Skroman je broj zadrugara u ZZ „Sto-Vet“, ali zato ima jako puno kooperanata iz više sela oko Starog Žednika, pre svega iz Novog Žednika, Đurđina, Tavankuta, Ljutova, Bajše pa i iz Kelebije. Džavić konstatuje da na ovom području severa Bačke ima još par zadruga koje su profilisane da imaju svoju dimenziju rada u pojedinim segmentima poljoprivrede, ali sa tolikim prometom nema nijedne!

- Sama zadruga nije napravljena zato da stiče neki ogroman kapital, da gradi nešto posebno, nego jednostavno je prvenstveno tu da se bavi uslugom, da povežemo naše dobavljače i kooperante i da faktički pokrije svoje troškove. Zadruga nema svoje zemlje, nego svaki od nas zadrugara ima malo svoje zemlje, ali ne više od 50 jutara. Ogroman promet koji zadruga ostvaruje, čine naši kooperanti. Pored organizovanja i ugovaranja proizvodnje, prodajemo stočnu hranu sve četiri mešaone koje imaju naše komšije i poslovni partneri - kaže Džavić. 

Uz Zakon o zadrugama i već postojeće druge zakone direktor ZZ „Sto-Vet“ iz Starog Žednika Džemil Džavić smatra da bi jako bilo potrebno, negde u Ustavu Srbije ili zakonima - da selo dobije i nađe svoj status! Kod nas je selo obično mesna zajednica, što nije najbolje rešenje, nego bi selo trebalo da dobije svoju definiciju.

- Selo nije ni opština, ni mesna zajednica, nego bi  selo trebalo da ima status male opštine. Taj status sela bi podrazumevao, kada mladi poljoprivrednici se odluče da ostanu na selu i dignu kredit da naprave kuću u Oromu, Čantaviru, Starom Žedniku ili drugom selu, trebao da bude garancija da će tu uvek biti škola, vrtić, ambulanta i pošta, možda još ponešto. Onda ne bi čovek trebao da razmišlja, nego da ako na geografskoj karti vidi selo, zna šta tu za život može da očekuje i da to garantuje država - predlaže Džavić.

U ZZ „Sto-Vet“ naglašavaju da su im nastojanja da budu i ostanu mala zadruga koja je svima simpatična, a ne konkurencija. Pored centrale u Starom Žedniku, ispostavu još imaju u Novom Žedniku i zajedničku u Oromu sa partnerskom firmom.

- Mi smo komšije, familija i prijatelji sa našim kooperantima, tako i negujemo te poslovne odnose. Nismo opterećeni problemima državne imovine, čak ne idemo ni na licitacije državne zemlje, nego se isključivo bavimo kooperacijom. Hoćemo i nastojimo da naučimo ljude da proizvode profitabilno, da smanje troškove, da se odluče za kulture koje su potrebne na tržištu, da potroše što manje nafte - jednostavno da pomognemo da racionalno proizvode i da možemo da prežiivimo svi zajedno - ističe Džemil Džavić.

Tekst i foto: Milorad Mitrović